|
|
|
 | Бојана Радовановић | |
| |
детаљ слике: фото: аутор, КРК Арт дизајн
Обелели дани
Буде тако с’ пролећа два, три дана кад све обели. Распукну се цветови на све стране. Па лепо не знаш шта је лепше: трешња, шљива, кајсија, ил’ можда багрем. Цео се воћњак одене белином, разнежен тек благо лила, пурпурним обрисима. А мириси... Eто тако сигурно мирише душа, она мека, искрена и нежна, а лековита за сваку рану.
Тако се бели багрем крај пута кад прилазиш мојој кући, или кад одлазиш, свеједно. Кад под благим ветром заигра багремов цвет, милина ти је да мало застанеш и да се за дуго време опијеш. Ноћу постаје чаробан, кад због свежине огрнеш лаган џемпер или загрљај, а бели ситни цветови се нанижу к’о бисери под месечином, и мирисом те омађијају. Па ту слику, иако не би хтео, мораш да понесеш у срцу, јер у кофер не стаје, кад кренеш том улицом негде, ваљда у свет.
А то што се у дворишту бели, и воћњаку ,кад замирише, на претке, до белих пчела, које сигурно беху тако стамене, привржене, своје на своме, а нежне и од душе, к’о цветало воће. На детињство, мајчине беле ,нежне руке, на све беле успомене, кад замирише, тих два, три дана с’ пролећа, мало би ко остао равнодушан, па и да није у том дворишту проходао, пропричао и прве кајсије и ране шљиве из тог воћа пробао.
А под јабуком , у дворишту, љуљашка са дрвеним седалом, вренгијом привезана за дрво. Па се заљуљаш да гране дотакнеш, па гледаш у те разбуктале цветове утапајући се у мирисе, и све мислиш небо је то, такав је сигурно рај. Па јест'. Бело, диво, мирисно, са својима, није ли то рај? Завичај свакако јесте.
И што ми је више белих у коси, све више ми је до тих обелелих дана.
|
