Nepostojeći dan
Prijatno jutro, posebno jutro ometala je buka. Nije to buka razbuđene gomile koja se pokreće u imaginaciji. Nije ni buka nevidljive sile koja pokreće skalu sa radio aparata, pa glasnije budi i otvara nerazbuđene oči.
Martin je čuo buku tišine??? Otvarao je oči, sebi je pred zatvorenim pogledom nizao slike, stvarao je prizore. On je znao? On je želeo da to... bude baš tako kako želi. On je zaspao sa željom, sa nadom se budio i nizao prizore. Buku, nagoveštaj neprijatnosti ugasio je.
Prvi minuti življenja života, proticali su u radosnoj euforičnosti. Ni rutina uobičajenosti nije narušila osmeh buđenja, življenja. Buka je sasvim utihnula, on srkuće kafu, ležerno povlači dim za dimom cigarete, sanja i zna, za koji sat ili manje, on ...
Nemiran je, nije napet i nervozan, ali nemirno iščekuje. Češće gleda u pravcu sata, ali olakšanje se povrati jer možda je samo prerano. Vreme ne započinje ples njegovim buđenjem, on je samo nagoveštaj... Oni bude se kasnije, u sledećem njegovom iskoraku... Osmehnu se sopstvenom izrazu nestrpljenja, kroz osmeh prekori lik koji je polazio na počinak, lik koji je ostavio iščekujuće sate.
Blaga tuga, upijala je pokrete s leva, s desna, sve više. Nijansa uzvišenije tuge, duboko je uzdisala u nestrpljenju. Nije posmatrao zidni sat, po senkama krovova koji su se razlivali, u ocrtanim senkama niz ulicu, znao je da je vreme, počinje i može se dogoditi, ali... Prerano je? Ima sasvim dovoljno vremena i ...
Budio se, umor koji je nadvladao želju je... Teško otvara oči, ne želi ili nema snage... Ne zna trenutak i pokušava brzim mislima da se pokrene.
„Mrak???“ zbunjen je ili je sve privid.
„Možda je nevreme donelo oblake? Zatvorilo dan i... Nije moguće da...“
„ Danas, najvažnije i predugo iščekivano... moralo je stići ?! Veselost mojih probuđenih pokreta govorila je... Sve je nagoveštavalo da danas...“ zaćutao je.
Prekrio je glavu rukama, zatvorio je oči... Bilo je rano jutro kada je....
