Непостојећи дан
Пријатно јутро, посебно јутро ометала је бука. Није то бука разбуђене гомиле која се покреће у имагинацији. Није ни бука невидљиве силе која покреће скалу са радио апарата, па гласније буди и отвара неразбуђене очи.
Мартин је чуо буку тишине??? Отварао је очи, себи је пред затвореним погледом низао слике, стварао је призоре. Он је знао? Он је желео да то... буде баш тако како жели. Он је заспао са жељом, са надом се будио и низао призоре. Буку, наговештај непријатности угасио је.
Први минути живљења живота, протицали су у радосној еуфоричности. Ни рутина уобичајености није нарушила осмех буђења, живљења. Бука је сасвим утихнула, он сркуће кафу, лежерно повлачи дим за димом цигарете, сања и зна, за који сат или мање, он ...
Немиран је, није напет и нервозан, али немирно ишчекује. Чешће гледа у правцу сата, али олакшање се поврати јер можда је само прерано. Време не започиње плес његовим буђењем, он је само наговештај... Они буде се касније, у следећем његовом искораку... Осмехну се сопственом изразу нестрпљења, кроз осмех прекори лик који је полазио на починак, лик који је оставио ишчекујуће сате.
Блага туга, упијала је покрете с лева, с десна, све више. Нијанса узвишеније туге, дубоко је уздисала у нестрпљењу. Није посматрао зидни сат, по сенкама кровова који су се разливали, у оцртаним сенкама низ улицу, знао је да је време, почиње и може се догодити, али... Прерано је? Има сасвим довољно времена и ...
Будио се, умор који је надвладао жељу је... Тешко отвара очи, не жели или нема снаге... Не зна тренутак и покушава брзим мислима да се покрене.
„Мрак???“ збуњен је или је све привид.
„Можда је невреме донело облаке? Затворило дан и... Није могуће да...“
„ Данас, најважније и предуго ишчекивано... морало је стићи ?! Веселост мојих пробуђених покрета говорила је... Све је наговештавало да данас...“ заћутао је.
Прекрио је главу рукама, затворио је очи... Било је рано јутро када је....
