PESMA ZA SMEĆE
Kopam te po prošlosti
Mirišeš na neki maj
Možda jedanaesti
Kopala bih grobove da pronađem tvoje kosti
Kojih sam željna
Samo da ih grlim
Pa... zauvek
Ti si onaj deo slagalice koji mi čitav život fali da je sastavim
Da se sastavim
Onaj komadić srećne mene
Koji si poneo sa sobom
Ti si sve ono što jesi
I što sam od tebe u svom svetu stvorila
A nisi
I nikakve ruke tu ne pomažu
Možemo prevrnuti svemir
Da nađemo usne
Da se nađemo
Nađe nas mesec
I tu te čuvam
Ispod usana
Negde u grlu
I ne mrdaš
Negde u grudima
Nešto crno kao noćna mora
Nešto crno kao ti
Hajde da pletemo život
Novi
Ovaj nas je totalno promašio
Promašeno doba
Promašeni jedanaesti maj
Neke godine u prošlosti
Rodimo se ponovo
Kao zvezde padalice
Koje nikada ne padnu
Kao jedno veliko nebo
Puno plača i sjaja večnog
Kao besmisao u smislu ovog života
Punog nečeg crnog kao košmar
Punog nečeg crnog kao tebe
Samo za moja pluća puna
I dušu razbolelu za buduće vreme
KrkArt
FRIŽIDER NOSIM SA SOBOM
U toj kući u kojoj sam živela
Bilo je par vekova
Stari teget nameštaj
Nova kuhinja
Stari tepisi
Par pokojnika
I još jedna mala kuća u dvorištu
Ta kuća me je sakrivala
Svaki put kada su mi sledile batine
I onda su je zaključali
U dvorištu je živeo zlatni retriver
Star jednu deceniju ljudskog života
Mnogo sam ga volela
Uvek me je tešio i
Šapicama davao do znanja
Da me on neće napustiti
Zvao se Amor
I njega su mi uzeli
Dok sam brojala sekunde u bolnici
U Beogradu
Sve što mi beše drago
Uzimali su mi malo-po malo
Misleći da neću primetiti
Moje igračke su davali
Nekoj drugoj deci
I moje omiljene haljine
Dvorac za barbike,
Kasete, Diznijeve crtaće
Moje patike
Sve moje su davali
Govoreći da sam sve to prerasla
A sada se pitaju zašto više nisam dete
Godine su mi prolazile u selidbi
U dom - iz doma, u stan - iz stana
I kada su mi uzeli i kuću
Ponela sam samo frižider
To nikada nije bio običan frižider
Na njemu su bile sve moje uspomene
Avanture
Sva moja beznađa
I ono malo parče detinjstva
Koje sam zaboravila
KrkArt
ZA ŠTA SE TO BORIMO
A neka tuga u meni vlada
Da li smo svuda gde su nam tragovi...
Za šta se mi to borimo?
Da li se ikada sastavi rasulo
Da li čovek može da se rodi još jednom
I zašto mi ne znamo ovaj naš život...
I zašto ne znamo da ga oživimo
Zašto je sreća najskuplja na svetu
Kako se rodi ta snaga
Za šta se to borimo...
Da jedan osmeh dobijemo
A onda natrag u svoju samoću
Da damo dušu nekoj violini,
Par reči o prošlom
I onda natrag u svoju samoću
A onda opet neka tuga
Kad te pozovem a ti se ne javiš
Pa sračunaj, pa oduzmi
Pa onda natrag u svoju samoću
Pa se setim kako ljudi odu
Tako lako
Kao da nikada nismo sanjali
Kako odjednom više nisi bitan
Kao da te nikada nije ni bilo
Da li će se neko sutra setiti
Kako smo verovali zajedno
Šta smo stvarali, čemu se nadali
Za šta smo se mi borili
A verovala sam u tih par reči
Pa me opet neka tuga
Kako me ni vera više neće
KrkArt
