ПЕСМА ЗА СМЕЋЕ
Копам те по прошлости
Миришеш на неки мај
Можда једанаести
Копала бих гробове да пронађем твоје кости
Којих сам жељна
Само да их грлим
Па... заувек
Ти си онај део слагалице који ми читав живот фали да је саставим
Да се саставим
Онај комадић срећне мене
Који си понео са собом
Ти си све оно што јеси
И што сам од тебе у свом свету створила
А ниси
И никакве руке ту не помажу
Можемо преврнути свемир
Да нађемо усне
Да се нађемо
Нађе нас месец
И ту те чувам
Испод усана
Негде у грлу
И не мрдаш
Негде у грудима
Нешто црно као ноћна мора
Нешто црно као ти
Хајде да плетемо живот
Нови
Овај нас је тотално промашио
Промашено доба
Промашени једанаести мај
Неке године у прошлости
Родимо се поново
Као звезде падалице
Које никада не падну
Као једно велико небо
Пуно плача и сјаја вечног
Као бесмисао у смислу овог живота
Пуног нечег црног као кошмар
Пуног нечег црног као тебе
Само за моја плућа пуна
И душу разболелу за будуће време
KrkArt
ФРИЖИДЕР НОСИМ СА СОБОМ
У тој кући у којој сам живела
Било је пар векова
Стари тегет намештај
Нова кухиња
Стари теписи
Пар покојника
И још једна мала кућа у дворишту
Та кућа ме је сакривала
Сваки пут када су ми следиле батине
И онда су је закључали
У дворишту је живео златни ретривер
Стар једну деценију људског живота
Много сам га волела
Увек ме је тешио и
Шапицама давао до знања
Да ме он неће напустити
Звао се Амор
И њега су ми узели
Док сам бројала секунде у болници
У Београду
Све што ми беше драго
Узимали су ми мало-по мало
Мислећи да нећу приметити
Моје играчке су давали
Некој другој деци
И моје омиљене хаљине
Дворац за барбике,
Касете, Дизнијеве цртаће
Моје патике
Све моје су давали
Говорећи да сам све то прерасла
А сада се питају зашто више нисам дете
Године су ми пролазиле у селидби
У дом - из дома, у стан - из стана
И када су ми узели и кућу
Понела сам само фрижидер
То никада није био обичан фрижидер
На њему су биле све моје успомене
Авантуре
Сва моја безнађа
И оно мало парче детињства
Које сам заборавила
KrkArt
ЗА ШТА СЕ ТО БОРИМО
А нека туга у мени влада
Да ли смо свуда где су нам трагови...
За шта се ми то боримо?
Да ли се икада састави расуло
Да ли човек може да се роди још једном
И зашто ми не знамо овај наш живот...
И зашто не знамо да га оживимо
Зашто је срећа најскупља на свету
Како се роди та снага
За шта се то боримо...
Да један осмех добијемо
А онда натраг у своју самоћу
Да дамо душу некој виолини,
Пар речи о прошлом
И онда натраг у своју самоћу
А онда опет нека туга
Кад те позовем а ти се не јавиш
Па срачунај, па одузми
Па онда натраг у своју самоћу
Па се сетим како људи оду
Тако лако
Као да никада нисмо сањали
Како одједном више ниси битан
Као да те никада није ни било
Да ли ће се неко сутра сетити
Како смо веровали заједно
Шта смо стварали, чему се надали
За шта смо се ми борили
А веровала сам у тих пар речи
Па ме опет нека туга
Како ме ни вера више неће
KrkArt
