detalj slike: KRK Art dizajn

SRCE DINARE - treći deo

...Kada se popeo na vrh Sinjala (sam vrh je pripadao Hrvatskoj, i bio najviši njen vrh; većina ostalih visokih dinarskih vrhova pripadali su Bosni; ako to ovde, bukvalno ispod oblaka uopšte ima ikakvog značaja, pomislio je; ovde važe neke drugačije mape i granice) shvatio je da ima društvo. Neko se već pre njega popeo, i mirno posmatrao pejzaž. Pušio je cigaretu, i Stojan se zakašlja-nikad nije podnosio duvan, a ovo je očito bila neka najgora varijanta za motanje. Primakao se bliže, da bolje osmotri čoveka, a onda mu licem prostruji paničan strah. Zastao je, ukopan.

Čovek je bio star, sede kose, izboranog lica, zuba požutelih od lošeg duvana, vrlo mršav, na sebi je imao isflekanu, staru i odrpanu maskirnu uniformu, i teške  vojničke čizme.

Nije to bilo ništa neobično, ni njegov izgled, obuća i odeća,  neobično je bilo što su svuda po njemu gmizale zmije.

Bile su mu po ramenima, oko vrata, po rukama, neke su mu prosto, sklupčane, ležale u krilu, ostale su gmizale po nogama i izležavale se na kamenu pored njegovih čizama. Bilo je tu svih vrsta, smukova raznih dužina i boja, poskoka, šarki, čak i nekoliko vrlo retkih primeraka bosanskog šargana-planinskog žutokruga. Stojanu se reči zavezaše u grlu.

,,Sedi na taj kamen''', oglasi se starac. I glas mu je bio starački, suv, hrapav, šišteći. ,,Neće te dirati. Veruj mi.''

Stojan je seo, ali je i dalje uplašen, opčinjeno posmatrao pokrete tih groznih tela. ,,Ti si zmijar?'', obratio se starcu. Ovaj se hrapavo nasmejao. ,,Neki nas i tako zovu.''

,,Čuo sam da u ovim krajevima ima jedan zmijar.'' Stojan poče priču samo da skrene misli sa zmija koje su puzile po čoveku. ,,Živi na Jadovniku. Ali on je, kažu, slep.''

,,Znamo se'', reče čovek. Činilo se da uopšte ne obraća pažnju na zmije, niti ga je i najmanje strah. ,,Viđamo se tri-četiri puta godišnje, navratim povremeno do njega, da se ispričamo. Ali postoje i drugi. Svaka planina ima svog zmijara. Naročito kraške planine poput Dinare.''

Krupna, debela šarka puzala je čoveku ispod vrata. Poveliki poskok visio mu je oko ruke. Stojan se strese. ,,Izvini'', reče odsutno. ,,Nisam se ni predstavio. Stojan Maljković. Kako se ti zoveš?''

Čovek se nasmeja. ,,Ne zovem se nikako'', reče. ,,Ovde gore'', on rukama pokaza na ogromno kamenito prostranstvo koje ih je okruživalo. ,, Imena nisu važna. Nekad sam bio sin, brat, momak, uzoran muž i otac, dobar prijatelj, bio sam i kockar, bludnik, loš sin, nezahvalan brat, loš otac i muž, nikakav prijatelj. Bio sam student, inženjer, ratnik, sveštenik. Sada sam ovo što vidiš. Samo-zmijar.''

,,Ti...ti si ih poslao da me pojure iz minskog polja?'', uspeo je da to pitanje istisne iz sebe. ,,Tipičan čovek iz civilizacije'', opet se nasmejao zmijar. ,,Samo nešto pitaš, i u svojim pitanjima sam daješ i odgovor. Ne mogu ja nikuda njih da pošaljem. Ne funkcioniše to tako. One nisu psi. One samo razumeju šta im govorim, kao i ja njih. Šta će uraditi i gde će otići, ja ne mogu da im naredim. Ali, da, spasile su te. Treba da im budeš zahvalan. One nisu psi, kao što već rekoh, i ne duguju čoveku nikakvu vernost. Kao ni uostalom'', on se lukavo zaškilji u Stojana ,,ni sokolovi i vukovi.''

Stojan ljutito uzvrati ,,Ti...ti znaš šta mi se dogodilo? Čitaš mi misli? ''

,,Eh dečače, dečače'', reče starac i odsutno pogladi jednu zmiju po glavi. ,,Ne treba mi nikakvo čitanje misli. Osetim, u mirisu koji širiš oko sebe, u onom što ti leži bukvalno ispisano na licu i u očima... Ti si poput otvorene knjige.'' Zastao je da ugasi cigaretu, a zatim odmah pripali novu. ,,Sokolovi...ptice uopšteno, su nešto najbliže božanskom i anđeoskom na zemlji. One mogu da osete kad stigne nešto...tuđinsko. Mogu i da prelaze granice između svetova, mada nerado to čine, ali u svakom slučaju mogu da oteraju i povrede tuđina. Zmije i vukovi bez problema prelaze te granice. Oni su htonska, višedimenzionalna stvorenja.''

Zaprepašteno je slušao starca. Jedan omanji šargan, žutokrug, spustio se s njega i krenuo prema Stojanovim nogama. Stojan se izvi unazad. ,,Ne pomeraj se'', reče starac. ,,Neće ti ništa. Dopadaš mu se. Malo će ti se vrteti oko nogu, ništa ne brini.''

Stojan je osetio ledene trnce kada mu je zmijsko telo prešlo preko nogu, a onda se umirio kada se zmija nedaleko od njega sklupčala u travi. Iznenada mu je bilo dosta svega, odgovora u zagonetkama, reči čije značenje nije shvatao. Iz njega je potekla prava bujica reči. Ispričao je starcu sve, razlog svog dolaska na planinu, osećaj nespokojstva koji je krenuo još na Kamešnici, vetar koji je donosio krikove davno ubijenih iz jame Ravni Dolac, avetno sivilo iz ruševina Čaprazlija, kako je pod suncem ispod jele zaspao na Poljanicama i probudio se bačen dvadeset i jednu godinu unazad usred strašne mećave i ratnog okršaja; i na kraju, ponovio je o događaju u minskom polju, koje zapravo nije moglo tu ni postojati?

,,Baš si se namučio'', nije mogao odgonetnuti da li mu se suludi starac podsmehuje. Motrio je pažljivo na šargana koji mu se ponovo motao oko nogu, dok je starac nastavljao.

,,I sada želiš od mene sve odgovore, zar ne? Želiš da te umirim racionalnim objašnjenjima ? Ili se zapravo deo tebe nada upravo čudu? Ja ti ne mogu dati takve odgovore. Nemam ih i ne znam ih. Možda si sve samo sanjao. Možda planina sanja-znaš one teorije da i mesta pamte događaje, zašto ne bi to mogle i planine? Moguće je da se nešto dešava upravo posle ratova. Otvore se neke rupe, poderu se tkanja u prostoru i vremenu, a ono što je loše u drugim svetovima...drugim dimenzijama...oseti naš bol, patnju, i nagrne kroz te rupe ovamo. Kao da ga naša nesreća priziva. Ponekad zato...mogu da pređu. Ili da se njihova stvarnost prelije ovamo.''

,,Minsko polje'', bio je uporan Stojan. ,,Ono u kome sam  bio...kada su me zmije oterale. To nije bilo na Dinari. Ne na ovoj Dinari. Kako si znao? Kako si znao da ih pošalješ tamo gde treba, u neku drugu...u nešto drugo, ne znam šta tačno, nešto što liči na Dinaru, graniči s njom, ali Dinara-nije?''

,,Ne slušaš me dečače'', odgovori starac, sada gotovo očinskim tonom..,, Samo pitaš i pitaš, bez kraja i početka, čuješ me, ali zapravo me ni ne slušaš. Nisam ih ja poslao. Same su otišle, i same su se vratile.''

,,Zašto?'', pitao je Stojan. ,,Zašto sam im ja  važan?''

,,Možda zato'', odgovori starac ,,Što žele da pronađeš ono što tražiš.''

Nebo iznad njih iznenada se malo zatamni, i Stojan začu neko kliktanje. Ptice. Zmije se uznemiriše, ali starac im se obrati na nekom čudnom jeziku, koji je bio nalik pesmi frule, i one se umiriše. Ptice su odlazile prema severu, i Stojanu se učini da ih po krilima i načinu leta poznaje. Sokolovi.

,,Onamo'', starac je pokazivao rukom na sivo plavu trapezastu masu na horizontu ,,Ono je planina Uilica. To je posebna planina, mada neki govore da je zapravo najseverniji produžetak Dinare. Ne veruj tim geografima, mali. Tamo je jedan vrh, prema Lici, prema Ličkoj Kaldrmi. Zove se Sokolova greda. Tu će se okupiti...odatle ih čeka dug put. Možda ne baš danas, ni za pet dana, ni za mesec, ali uskoro ih čeka. Osećam to u kostima. Put do mora.''

,,Do Jadrana?'', upita Stojan. Jadran zapravo nije bio daleko, video se sa većine vrhova Dinare, a najverovatnije se video i sa Uilice. Šta je to za tako hitru pticu?

,,Ne'', reče starac. ,,Dalje. Dosta dalje. Do jednog drugog mora. Iz koga izranja ogromna kamena gora, visoka do oblaka. Ta je gora mnogo važna za ceo svet. Tamo moraju otići. Imaju neka posla. tamo. ''

Ništa što je govorio starac nije imalo smisla, pomisli Stojan. Hteo je da ga pita zašto sokolovi lete ka toj kamenoj gori, i gde je to more, ali izraz na starčevom licu jasno mu je govorio da on više neće odgovarati ni na jedno pitanje. Odjednom mu se činio onakav kakav je zapravo sigurno i bio; mršav, iscrpljeni planinski čudak, star i najverovatnije bolestan od svih mogućih bolesti, a ne kao nekakav demonski čarobnjak koji priča sa zmijama neizgovorljivim jezikom.

Nastupi nelagodna tišina. Jedno vreme niko nije progovarao, a onda starac prvi prekinu tišinu. ,,Ako nemaš više pitanja, ja bih da pođem. Star sam i umoran, ne mogu se ceo dan pržiti na i''ljadu i osamsto metara visine. Ako hoćeš , možeš poći sa mnom. Na sat vremena peške odavde, imam jednu kolibu. Mogu ti ponuditi smeštaj, imam i nešto hrane. Nije bogzna šta, ni smeštaj ni hrana, ali valjalo bi ti da se odmoriš i prenoćiš , pre nego što kreneš dalje. Naravno, osim ako'', starčeve usne se raširiše u šeretski osmeh ,,se ne bojiš previše ovih mojih dražesnih prijateljica.''

Isprva je hteo da odbije. Uistinu, da mu je pre samo nekoliko dana neko rekao da će prenoćiti u kući punoj zmija, grleno bi mu se nasmejao u lice i rekao mu da je lud. Planina ga je zaista promenila. Potreban mi je odmor i san, pomislio je. Da su htele da me izujedaju, mogle su to učiniti u minskom polju, u onoj drugoj stvarnosti. Mogle su ga stotinama puta izujedati na Sinjalu, da su htele. Znao je da im nikako ne bi mogao umaći.

Ovo je suludo, pomislio je. Ali je pristao. ,,Plašim se'', rekao je. ,,Ali mislim da mi neće nauditi.'' Starac se nasmejao, gotovo radosno. ,,Iskren odgovor'', reče. ,,Konačno nešto mudro i od tebe, dečače. Neće ti nauditi, obećavam ti. Moj si gost, a moje goste one ne diraju.''

Pošli su niz planinu, dva čoveka, mladić i starac, uz šarenu, gmižuću pratnju.

Začudo, spavanje u toj trošnoj, sklepanoj kolibi gde je jedina svetlost bila mesečina i žutilo sveća, donelo mu je bezbrižne i mirne snove. Nije mu smetalo ni prisustvo gmižućih tela u kući. Osećao se spokojno i sigurno, znao je da su zmije skoncentrisane oko starčevog kreveta i da ga neće dirati. Ponekad bi kroz san načuo da im se starac obraća, nekim nerazumljivim jezikom, kombinacijaom mrmljanja, tihog zviždukanja i reči čije značenje nije znao. Ako bi i poželele da ga uznemiravaju, bio je ubeđen da bi im starac naredio da to ne čine; on je mogao da oseti šta one žele. Ne, naredio, pomisli, starac bi pre rekao zamolio ih.

Kada se probudio, sunčeve zrake su već ulazile kroz prozor, a na stolu ga je čekao doručak-nešto hleba, slanine i sira koje je starac verovatno iskamčio negde po selima. Zmija nije bilo u kući. Starac odgovori na njegovo nepostavljeno pitanje ,,Otišle su svojim poslom. Vratiće se kasnije.''

Stojan odjednom oseti neobičnu naklonost, možda i sažaljivost prema ovom ludom starcu. Morao je biti lud pomisli, jer samo lud bi živeo sam u ovoj divljini, okružen zmijama i daleko od svakog čoveka i naselja. Pa ipak taj ludi starac otvorio mu je vrata svog skromnog doma, nijedna njegova zmija ga nije povredila, a vreme provedeno s njim i kod njega kao da mu je izbrisalo sve ružno što mu je planina priredila. Planina, ili ono što je kroz rupe u stvarnosti povremeno kapalo na nju.

,,Mnogo ti hvala na svemu'', reče Stojan. ,,Zaista to mislim. Mogu li ikako da ti se odužim?''

,,Zapravo, možeš'', reče starac. ,,Da uradiš to  zbog čega si došao. Da ne bude sve to lomatanje uzalud.''

,,Kad bih samo znao gde da tražim'', pravdao se Stojan. ,,Koliko god bio neki vajni umetnik, ne mogu da uhvatim gde je suština, srž planine. Prevelika je za mene. Ogromna, gotovo večna. Ne mogu nikad saznati gde je njeno srce.''

,,O da, možeš'' , reče starac. ,,Samo imaj na umu da je to srce različito za različite vrste. Za orla je to srce možda na Burnjači, tamo gde se dodiruju morski i kontinentalni vetrovi. Za divokozu i sokola je  na liticama Troglava. Za srnu je  srce planine negde duboko u šumama ispod Troglava. Za vuka u ovom beskrajnom prostranstvu od Poljanica do Bata. Ko zna gde je srce za mrava, neku sitnu bubu, kunu, lasicu? Za zmijsko srce gde je ne pitaj me, to ti ne smem reći. A ti vidi gde je srce planine povezano s ljudskim srcem, i pronaći ćeš svoju skulpturu večnosti, za kojom tragaš.''

Starac je ponovo govorio u zagonetkama, a Stojan je po izrazu lica već znao da su dalja zapitkivanja uzaludna. Onda starac ponovo progovori : ,,Jutros dok si spavao, spakovao sam ti stvari i opremu. Drago mi je da si bio moj gost, ne bih da ispadnem neuljudan, ali bolje će biti da sada kreneš. One će se uskoro vratiti, a ne vole da se predugo remeti njihov mir. Jednu večer i jutro sam mogao da tražim za tebe, za više ne bih da garantujem, niti da te dovodim u opasnost.''

,,Naravno'', reče Stojan. ,,Razumem. Hvala ti još jednom na svemu.'' Pružio je starcu ruku i on je prihvati. ,,Kad odeš dole u Grahovo'', reče starac. ,,Pripazi na njih. Ako se zateknu gde ne treba, skloni ih. Ne ubijaj ih osim ako zaista nekog ne ugroze. Ne ubijaj ih, ni njih, ni druge životinje.''

,,Neću nikog ubijati, ne brini'', odgovori Stojan. ,,Ni zmije, ni druge životinje. Mada, ne verujem da ću se dugo zadržavati u Grahovu. Uskoro letim za Australiju. Tamo ću živeti.''

Starac se nasmeši, i na njegovom licu Stojan pročita da ni najmanje ne veruje u to da će Stojan završiti u Australiji. Podigao je ruku u pozdrav, uzeo stvari i krenuo niz padinu. Kada se okrenuo , starca više nije bilo. Već je ušao u kolibu.

Stojan je produžio prema Bosanskom Grahovu. Dinara je već postajala blaža, veliki i visoki vrhovi ostajali su daleko na vidiku, a litice i kamene površi prelazile su u listopadne i četinarske šume, travnate poljane i duboke doline. Ponekad bi tek na šumovitom proplanku izbila kakva kamena formacija, stena neobičnog oblika, ali bilo je to daleko od veličine najvećih dinarskih kolosa. Na tim se stenama moglo i sedeti, bez opasnosti od pada u ambis.

Um mu je sada bio potpuno oslobođen od užasa, kao da su starac i njegove zmije oterale svu tamu. Više nije ni bio siguran da je zapravo i doživeo išta natprirodno. Sigurno je umislio glasove iz jame; krivac je nesumnjivo bio vetar. U Čaprazlijama je bio iscrpljen, mislio je, a ruševine su same po sebi jezive. Na Poljanicama je sve bilo samo san. Jedino nije uspeo pronaći objašnjenje za stazu koja mu se otvorila pred Sinjalom,  u kojoj je upao u minsko polje, i kako su zmije došle do staze koja nije mogla postojati i koja sigurno nije bila na Dinari. Ovoj Dinari, došapnu mu neki bestelesni, zli šapat, ali on ga brzo potisnu iz misli. Naći će neko objašnjenje i za taj događaj, mislio je. Samo je pitanje vremena.

Dok je tako mozgao, prolazili su sati i ugledao je pred sobom grad svog detinjstva. Ipak, još nije bio spreman za susret s njim. Zaobišao je grad ispod Gradine, presekao preko pečenačkih bara, i izbio na cestu Bosansko Grahovo-Knin. Pred njim se otvarao prevoj Derala, tu je počinjala, ili završavala, zavisi kako se gleda, Dinara; spuštala se dalje u Dalmaciju, a visoravni u Bosni su se nastavljale u planinu Uilicu-onu kuda idu sokolovi, sećao se da je starac to pominjao.

Izbio je na jedan visoki breg, i pred njim se ponovo ukaza Dinara, u svoj svojoj punoći i golemosti. Neverovatno koliko se daleko pružala, pomislio je. Sunce, nebo i šume pravili su čudne kombinacije boja, ,,podloga'' planine se činila siva i plava, a kape na toj kolosalnoj glavi bile su nazubljene bele, modre i sive krečnjačke stene.

Pejzaž je odisao bezvremenošću, milenijumima, poput kakvog džinovskog prstena obavijao je Dalmaciju i Bosnu, Kninsku Krajinu, i svaka ljudska veličina pred tim prizorom bila je besmislena. Mogao je, naravno, da potraži naučna objašnjenja, geologiju, geografiju, tektonske sile, izdizanje kopna, praživotinje koje su se taložile milionima godina na dnu mora, a onda uzdizale u goleme krečnjačke masive, ali kakvo god objašnjenje da pronađe, to nije moglo da umanji veličanstvenost prizora, niti njegovu bezvrednost pred njim.

A opet nije bio siguran ni da je to u šta gleda centar. Nešto je nedostajalo, neka karika, još uvek nije znao šta. Uzdahnuo je, osetio se nekako čudno praznim. Nije bilo više smisla da nastavlja dalje Dinarom; znao je da je obišao gotovo sve što je bilo značajno i monumentalno na planini.

Kad je već bio tu, svakako je želeo da poseti grad svog detinjstva. Bila je gotovo ponoć kada je stigao u Bosansko Grahovo.

Glavna gradska ulica bila je pusta. Tragova života gotovo da nije bilo. Svega dva, tri svetla videla su se iz stanova. Samim centrom sada je dominirao zlokobni ,,križ'', spomenik podignut onima koji su zapalili, poharali i gotovo potpuno uništili grad. Samo nekoliko metara od tog morbidnog zdanja zjapio je izgoreli i potpuno napušteni hotel Sarajevo.

A preko puta križa, mračan i nekako tužno zamišljen, bio je Dom kulture.

Stojana spopade tuga dok je gledao njegove, sada prazne ili u još gorem slučaju pune smeća prostorije; iz njega je isijavala praznina i napuštenost toliko da je gotovo bolelo. Pokušao je da u sećanja prizove njegova svetla, one beskrajno drage dane i noći koje je tu provodio sa svojim društvom. Bez Doma, svetlo u gradu je bilo ugašeno. Grad je bio mrtav bez njega. Ali stepenice su i dalje bile tu. I zidić. Popeo se na njega i gotovo da je mogao osetiti, namirisati prošlost. Gotovo da je osetio miris Marijine kose, njeno iščekivanje i radost, tiho kucanje njenog uzbuđenog srca...

Srca. Srca. Srca. Ponavljao je u bunilu. A onda konačno, shvati sve. I ono što mu je zmijar govorio-da je srce planine različito za ljude i za ostale stvorove.

Saznanje ga pogodi kao malj. Saznanje da je srce planine, ono koje je neraskidivo povezano sa  ljudskim srcima, gotovo na umoru. Pogleda ponovo u zlokobni križ. Zaboli su mač u samo srce planine, i ne znajući, pomisli gledajući napušteni i opljačkani Dom kulture. Njegovo srce ipak je još uvek bilo živo, još je tiho i sporo kucalo vraćajući kroz svoj krvotok pravo u ljudska srca uspomene, još je pumpalo svoju krv kroz kamene žile koje su tekle ispod zemlje do planine. Života nema bez srca, a sva ljudska dinarska srca slivala  su se upravo ovde, sve životne radosti, sreća, uzbuđenja, želje, nade, snovi, sve se ovde slivalo, u ove prostorije, na ove stepenice, na ovaj zidić, sve od Čaprazlija do Derala i dalje, sve do Strmice i Kina, i odatle su ovde dolazili i voleli, sve što je lepo, dobro i plemenito niklo ispod planine, slivalo se ovde. Ovde je bio njihov hram života i radosti, ovo je bio dinarski Hilandar, dinarska Gračanica, Mileševa, Sveta Gora, tu su bili pohranjeni svi njihovi snovi, i još uvek su, uprkos svemu, bili živi. Sad je shvatao zašto je u planinu prodirala tama,  krici, jecaji, patnja; njeno srce je ovde izdisalo ranjeno, teško ranjeno, njen kontakt sa ljudima i ljudi sa njom više nije bio kontakt srca i tela. Dinara je sada za njih postajala strana masa, golemo ravnodušno telo; takvi su bili i oni za nju. Duhovna veza se gubila. Ostala je samo pojavna, površna veza, a svetla su se ubrzano gasila. Krvotok je slabio. Bilo je potrebno hitno izlečenje.

Stojan Maljković je znao šta mu je činiti.

  Dve godine kasnije, izložba vajarskih radova Stojana Maljkovića, Beograd.

,,Jer kao što vidite'', govorio je teoretičar umetnosti, sitni, mršavi čovečuljak sa krupnim naočalama ,,Umetnik je ostao veran svom izrazu, pre svega svom zavičajnom kamenu, koji se ovaplotio upravo u masivu Dinare, koja simbolizuje i sažima njegova interesovanja.''

Jedan par ga je pomno slušao. Zapravo, više žena, muškarac ne toliko. Muškarac je bio krupan, guste, potpuno bele kose, izražajnog lica, širokih ramena i pogleda koji je govorio da je u pitanju čovek navikao da naređuje, upravlja, a gestikulacije na njegovom licu govorile su da se dosađuje na izložbi, da je tu najverovatnije na ženin nagovor.

Žena je bila prava lepotica. U kasnim tridesetim, rasna, visoka crnka, sa vodopadom od guste kose koja joj se rasula po ramenima, blistavo crnih očiju, plenila je pažnju ono malo prisutnih mnogo više nego same skulpture. Nekako je baš i išla uz sedokosog muškarca.

,,Izradio je skulpture kojima je pokušao predstaviti svu lepotu krasa i krečnjaka, redom po najvišim dinarskim vrhovima'', nastavljao je teoretičar, ,,Pogledajte...Troglav, tri kamene krečnjačke glave, Točila, impresivni beli vrhovi...Evo ga Veliki Bat, sivi kameni šiljak koji izdaleka dominira horizontom...vrhovi iznad Derala, prstenasti krugovi Dinare...''

Sedokosi muškarac zevnu, njegova atraktivna dragana ga prekorno pogleda. Kraj teoretičara je stajao i pokrovitelj izložbe, i delovao je prilično namršteno, pomisli žena. Malobrojna publika nije obećavala neku finansijsku dobit, a činilo se i da vodič kroz izložbu jedva čeka da otalja posao. Dinara kao da nikoga nije interesovala. To joj probudi ljutnju. Muškarac joj je diskretno šaputao da bi mogli već da krenu, ali ona zapazi jednu kamenu skulpturu, izdvojeniju od ostalih. ,,Sačekaj momenat'', šapnu mu.

,,Šta predstavlja ona skulptura?'', glasno je upitala i pokazala prstom.

,,Ah''',reče teoretičar zagledajući se u neobičnu skulpturu koja je prikazivala građevinu najsličniju nekadašnjim socijalističkim domovima kulture. ,,Ova skulptura se zove Srce Dinare. Nisam...baš siguran, moram priznati, kakve ovo veze ima sa kamenom i planinom. Možda je autor hteo metaforički da se izrazi, možda ona predstavlja...''

Ali žena ga nije dalje slušala. Povukla je muškarca za rukav i nešto mu dugo, dugo govorila. Za to vreme , oglasio se i pokrovitelj: ,,Dragi gosti, kao što verovatno znate, autor ovih divnih skulptura nije mogao prisustvovati izložbi. Pre tri dana, njegova supruga Branka se porodila, nadam se da ćete imati razumevanja zašto nije hteo da se odvoji od nje ni za ovu priliku. Stojan, inače retko i napušta Bosansko Grahovo.'' On pogleda prema okupljenima. ,,Želim da znate da je reč o čoveku koji je odbio već gotovu vizu i avionsku kartu za Australiju, da bi se vratio u svoj rodni kraj. Sav prihod od izložbe ići će za obnovu Doma kulture ,,Gavrilo Princip'' u Bosanskom Grahovu. To je njegova želja.''

Dobio je tihi aplauz, ali gosti su već odmicali ka izlazu. I teoretičar je izašao. Tada sedokosi muškarac pozva pokrovitelja izložbe. Predade mu svoju vizit kartu. ,,Nazovite me u ponedeljak'', reče mu. ,,Moja firma kupiće sva dela gospodina Maljkovića. Za ,,Srce Dinare'' platićemo duplu cenu. Javljaćete mi kako će teći obnova tog doma. Neću da se taj novac odlije u džepove bilo kojih lokalnih političara, nego da se upotrebi za ono zašta je i namenjen. Jasno?'', ,,Naravno, gospodine Dragutinoviću'', pokrovitelj izložbe je sijao od zadovoljstva. ,,Veliko nam je zadovoljstvo što će vaša firma biti kupac Stojanovih dela, a time i donatar obnove Doma. Obaveštavaćemo vas o svakom koraku, ne brinite.''

Dragutinović reče ženi da moraju da krenu, čekaju ga neodložne obaveze, a i svi već odlaze, vreme je. Ona ga poljubi. ,,Hvala ti što ćeš pomoći'', reče mu. ,,To mi mnogo znači. Ja bih ostala par minuta, još nešto da malo pogledam. Vratiću se taksijem.''

,,Važi ljubavi'', Dragutinović je poljubi. ,,Vidimo se kući.''

Kada je ostala sama u izložbenoj prostoriji, Marija Dragutinović, devojačko Ivetić, rodom iz Peulja podno Dinare, opština Bosansko Grahovo, supruga Gorana Dragutinovića, vlasnika jedne od najmoćnijih srpskih građevinskih firmi, opčinjeno je posmatrala skulpturu koja kao da je oživela i verno dočarala prošlost. Sve je bilo tu pred njom, i Dom, i stepenice , čak i zidić, onaj zidić koji je toliko volela, i gotovo da je mogla da ga vidi, čuje, skoro se nasmejala kad se setila kako je gorela od nestrpljenja da je dragi joj smotanko konačno zagrli, a on je oklevao i oklevao...Kako su to lepa vremena bila, to čekanje, ta slatka napetost.

,,Nadam se da si našao svoju sreću'', prošaptala je. ,,Obnovićemo Dom. Obnovićemo Srce Dinare. Obećavam ti to.''

Čuvar koji je ispratio i zaključao vrata za njom, divio se lepoti, eleganciji i duhu te žene. Postojalo je nešto magično u njoj, nije razumeo šta, neka čudna snaga, neko iskonsko zdravlje i lepota koja je dolazila od nečega što nije mogao da dokuči šta je. Čudno se i ponašala kada je ostala sama na izložbi. Razmišljao je kasnije, da li da ispriča ženi ili nekom prijatelju šta je video, ali onda je odbacio tu misao. Ta divna žena nije zasluživala da se oko nje ispredaju tračevi, i šta njega uostalom i briga zašto je to uradila?

A poljubila je skulpturu, koja je valjda predstavljala neki Dom kulture, koliko se sećao. Prvo je nežno dodirnula prstima, a onda je polako spustila usne na nešto što je nesumnnjivo predstavljalo zid na skulpturi. Onda je poljubila i stepenice..Na kraju je i zagrlila skulpturu, zagrlila, bukvalno! U jednom trenutku se prepao da će oštetiti skulpturu, razmišljao je da li da interveniše i opomene je, ali se onda žena smirila. Još jednom je pomilovala skulpturu, a onda je žurnim korakom krenula ka izlazu.

Nekoliko dana kasnije, čuvar je već i zaboravio čitav događaj. Kao što to obično i biva, protekom vremena više nije bio siguran šta je tačno video, i da li je uopšte i video. Na kraju, nije bilo ni važno. Posle nekog vremena, u sećanju mu je ostalo samo ime neobične skulpture.

Srce Dinare.

KPAJ

PODELITE OVAJ TEKST NA: