детаљ слике: КРК Арт дизајн

СРЦЕ ДИНАРЕ - трећи део

...Када се попео на врх Сињала (сам врх је припадао Хрватској, и био највиши њен врх; већина осталих високих динарских врхова припадали су Босни; ако то овде, буквално испод облака уопште има икаквог значаја, помислио је; овде важе неке другачије мапе и границе) схватио је да има друштво. Неко се већ пре њега попео, и мирно посматрао пејзаж. Пушио је цигарету, и Стојан се закашља-никад није подносио дуван, а ово је очито била нека најгора варијанта за мотање. Примакао се ближе, да боље осмотри човека, а онда му лицем проструји паничан страх. Застао је, укопан.

Човек је био стар, седе косе, избораног лица, зуба пожутелих од лошег дувана, врло мршав, на себи је имао исфлекану, стару и одрпану маскирну униформу, и тешке  војничке чизме.

Није то било ништа необично, ни његов изглед, обућа и одећа,  необично је било што су свуда по њему гмизале змије.

Биле су му по раменима, око врата, по рукама, неке су му просто, склупчане, лежале у крилу, остале су гмизале по ногама и излежавале се на камену поред његових чизама. Било је ту свих врста, смукова разних дужина и боја, поскока, шарки, чак и неколико врло ретких примерака босанског шаргана-планинског жутокруга. Стојану се речи завезаше у грлу.

,,Седи на тај камен''', огласи се старац. И глас му је био старачки, сув, храпав, шиштећи. ,,Неће те дирати. Веруј ми.''

Стојан је сео, али је и даље уплашен, опчињено посматрао покрете тих грозних тела. ,,Ти си змијар?'', обратио се старцу. Овај се храпаво насмејао. ,,Неки нас и тако зову.''

,,Чуо сам да у овим крајевима има један змијар.'' Стојан поче причу само да скрене мисли са змија које су пузиле по човеку. ,,Живи на Јадовнику. Али он је, кажу, слеп.''

,,Знамо се'', рече човек. Чинило се да уопште не обраћа пажњу на змије, нити га је и најмање страх. ,,Виђамо се три-четири пута годишње, навратим повремено до њега, да се испричамо. Али постоје и други. Свака планина има свог змијара. Нарочито крашке планине попут Динаре.''

Крупна, дебела шарка пузала је човеку испод врата. Повелики поскок висио му је око руке. Стојан се стресе. ,,Извини'', рече одсутно. ,,Нисам се ни представио. Стојан Маљковић. Како се ти зовеш?''

Човек се насмеја. ,,Не зовем се никако'', рече. ,,Овде горе'', он рукама показа на огромно каменито пространство које их је окруживало. ,, Имена нису важна. Некад сам био син, брат, момак, узоран муж и отац, добар пријатељ, био сам и коцкар, блудник, лош син, незахвалан брат, лош отац и муж, никакав пријатељ. Био сам студент, инжењер, ратник, свештеник. Сада сам ово што видиш. Само-змијар.''

,,Ти...ти си их послао да ме појуре из минског поља?'', успео је да то питање истисне из себе. ,,Типичан човек из цивилизације'', опет се насмејао змијар. ,,Само нешто питаш, и у својим питањима сам дајеш и одговор. Не могу ја никуда њих да пошаљем. Не функционише то тако. Оне нису пси. Оне само разумеју шта им говорим, као и ја њих. Шта ће урадити и где ће отићи, ја не могу да им наредим. Али, да, спасиле су те. Треба да им будеш захвалан. Оне нису пси, као што већ рекох, и не дугују човеку никакву верност. Као ни уосталом'', он се лукаво зашкиљи у Стојана ,,ни соколови и вукови.''

Стојан љутито узврати ,,Ти...ти знаш шта ми се догодило? Читаш ми мисли? ''

,,Ех дечаче, дечаче'', рече старац и одсутно поглади једну змију по глави. ,,Не треба ми никакво читање мисли. Осетим, у мирису који шириш око себе, у оном што ти лежи буквално исписано на лицу и у очима... Ти си попут отворене књиге.'' Застао је да угаси цигарету, а затим одмах припали нову. ,,Соколови...птице уопштено, су нешто најближе божанском и анђеоском на земљи. Оне могу да осете кад стигне нешто...туђинско. Могу и да прелазе границе између светова, мада нерадо то чине, али у сваком случају могу да отерају и повреде туђина. Змије и вукови без проблема прелазе те границе. Они су хтонска, вишедимензионална створења.''

Запрепаштено је слушао старца. Један омањи шарган, жутокруг, спустио се с њега и кренуо према Стојановим ногама. Стојан се изви уназад. ,,Не померај се'', рече старац. ,,Неће ти ништа. Допадаш му се. Мало ће ти се вртети око ногу, ништа не брини.''

Стојан је осетио ледене трнце када му је змијско тело прешло преко ногу, а онда се умирио када се змија недалеко од њега склупчала у трави. Изненада му је било доста свега, одговора у загонеткама, речи чије значење није схватао. Из њега је потекла права бујица речи. Испричао је старцу све, разлог свог доласка на планину, осећај неспокојства који је кренуо још на Камешници, ветар који је доносио крикове давно убијених из јаме Равни Долац, аветно сивило из рушевина Чапразлија, како је под сунцем испод јеле заспао на Пољаницама и пробудио се бачен двадесет и једну годину уназад усред страшне мећаве и ратног окршаја; и на крају, поновио је о догађају у минском пољу, које заправо није могло ту ни постојати?

,,Баш си се намучио'', није могао одгонетнути да ли му се сулуди старац подсмехује. Мотрио је пажљиво на шаргана који му се поново мотао око ногу, док је старац настављао.

,,И сада желиш од мене све одговоре, зар не? Желиш да те умирим рационалним објашњењима ? Или се заправо део тебе нада управо чуду? Ја ти не могу дати такве одговоре. Немам их и не знам их. Можда си све само сањао. Можда планина сања-знаш оне теорије да и места памте догађаје, зашто не би то могле и планине? Могуће је да се нешто дешава управо после ратова. Отворе се неке рупе, подеру се ткања у простору и времену, а оно што је лоше у другим световима...другим димензијама...осети наш бол, патњу, и нагрне кроз те рупе овамо. Као да га наша несрећа призива. Понекад зато...могу да пређу. Или да се њихова стварност прелије овамо.''

,,Минско поље'', био је упоран Стојан. ,,Оно у коме сам  био...када су ме змије отерале. То није било на Динари. Не на овој Динари. Како си знао? Како си знао да их пошаљеш тамо где треба, у неку другу...у нешто друго, не знам шта тачно, нешто што личи на Динару, граничи с њом, али Динара-није?''

,,Не слушаш ме дечаче'', одговори старац, сада готово очинским тоном..,, Само питаш и питаш, без краја и почетка, чујеш ме, али заправо ме ни не слушаш. Нисам их ја послао. Саме су отишле, и саме су се вратиле.''

,,Зашто?'', питао је Стојан. ,,Зашто сам им ја  важан?''

,,Можда зато'', одговори старац ,,Што желе да пронађеш оно што тражиш.''

Небо изнад њих изненада се мало затамни, и Стојан зачу неко кликтање. Птице. Змије се узнемирише, али старац им се обрати на неком чудном језику, који је био налик песми фруле, и оне се умирише. Птице су одлазиле према северу, и Стојану се учини да их по крилима и начину лета познаје. Соколови.

,,Онамо'', старац је показивао руком на сиво плаву трапезасту масу на хоризонту ,,Оно је планина Уилица. То је посебна планина, мада неки говоре да је заправо најсевернији продужетак Динаре. Не веруј тим географима, мали. Тамо је један врх, према Лици, према Личкој Калдрми. Зове се Соколова греда. Ту ће се окупити...одатле их чека дуг пут. Можда не баш данас, ни за пет дана, ни за месец, али ускоро их чека. Осећам то у костима. Пут до мора.''

,,До Јадрана?'', упита Стојан. Јадран заправо није био далеко, видео се са већине врхова Динаре, а највероватније се видео и са Уилице. Шта је то за тако хитру птицу?

,,Не'', рече старац. ,,Даље. Доста даље. До једног другог мора. Из кога израња огромна камена гора, висока до облака. Та је гора много важна за цео свет. Тамо морају отићи. Имају нека посла. тамо. ''

Ништа што је говорио старац није имало смисла, помисли Стојан. Хтео је да га пита зашто соколови лете ка тој каменој гори, и где је то море, али израз на старчевом лицу јасно му је говорио да он више неће одговарати ни на једно питање. Одједном му се чинио онакав какав је заправо сигурно и био; мршав, исцрпљени планински чудак, стар и највероватније болестан од свих могућих болести, а не као некакав демонски чаробњак који прича са змијама неизговорљивим језиком.

Наступи нелагодна тишина. Једно време нико није проговарао, а онда старац први прекину тишину. ,,Ако немаш више питања, ја бих да пођем. Стар сам и уморан, не могу се цео дан пржити на и''љаду и осамсто метара висине. Ако хоћеш , можеш поћи са мном. На сат времена пешке одавде, имам једну колибу. Могу ти понудити смештај, имам и нешто хране. Није богзна шта, ни смештај ни храна, али ваљало би ти да се одмориш и преноћиш , пре него што кренеш даље. Наравно, осим ако'', старчеве усне се раширише у шеретски осмех ,,се не бојиш превише ових мојих дражесних пријатељица.''

Испрва је хтео да одбије. Уистину, да му је пре само неколико дана неко рекао да ће преноћити у кући пуној змија, грлено би му се насмејао у лице и рекао му да је луд. Планина га је заиста променила. Потребан ми је одмор и сан, помислио је. Да су хтеле да ме изуједају, могле су то учинити у минском пољу, у оној другој стварности. Могле су га стотинама пута изуједати на Сињалу, да су хтеле. Знао је да им никако не би могао умаћи.

Ово је сулудо, помислио је. Али је пристао. ,,Плашим се'', рекао је. ,,Али мислим да ми неће наудити.'' Старац се насмејао, готово радосно. ,,Искрен одговор'', рече. ,,Коначно нешто мудро и од тебе, дечаче. Неће ти наудити, обећавам ти. Мој си гост, а моје госте оне не дирају.''

Пошли су низ планину, два човека, младић и старац, уз шарену, гмижућу пратњу.

Зачудо, спавање у тој трошној, склепаној колиби где је једина светлост била месечина и жутило свећа, донело му је безбрижне и мирне снове. Није му сметало ни присуство гмижућих тела у кући. Осећао се спокојно и сигурно, знао је да су змије сконцентрисане око старчевог кревета и да га неће дирати. Понекад би кроз сан начуо да им се старац обраћа, неким неразумљивим језиком, комбинацијаом мрмљања, тихог звиждукања и речи чије значење није знао. Ако би и пожелеле да га узнемиравају, био је убеђен да би им старац наредио да то не чине; он је могао да осети шта оне желе. Не, наредио, помисли, старац би пре рекао замолио их.

Када се пробудио, сунчеве зраке су већ улазиле кроз прозор, а на столу га је чекао доручак-нешто хлеба, сланине и сира које је старац вероватно искамчио негде по селима. Змија није било у кући. Старац одговори на његово непостављено питање ,,Отишле су својим послом. Вратиће се касније.''

Стојан одједном осети необичну наклоност, можда и сажаљивост према овом лудом старцу. Морао је бити луд помисли, јер само луд би живео сам у овој дивљини, окружен змијама и далеко од сваког човека и насеља. Па ипак тај луди старац отворио му је врата свог скромног дома, ниједна његова змија га није повредила, а време проведено с њим и код њега као да му је избрисало све ружно што му је планина приредила. Планина, или оно што је кроз рупе у стварности повремено капало на њу.

,,Много ти хвала на свему'', рече Стојан. ,,Заиста то мислим. Могу ли икако да ти се одужим?''

,,Заправо, можеш'', рече старац. ,,Да урадиш то  због чега си дошао. Да не буде све то ломатање узалуд.''

,,Кад бих само знао где да тражим'', правдао се Стојан. ,,Колико год био неки вајни уметник, не могу да ухватим где је суштина, срж планине. Превелика је за мене. Огромна, готово вечна. Не могу никад сазнати где је њено срце.''

,,О да, можеш'' , рече старац. ,,Само имај на уму да је то срце различито за различите врсте. За орла је то срце можда на Бурњачи, тамо где се додирују морски и континентални ветрови. За дивокозу и сокола је  на литицама Троглава. За срну је  срце планине негде дубоко у шумама испод Троглава. За вука у овом бескрајном пространству од Пољаница до Бата. Ко зна где је срце за мрава, неку ситну бубу, куну, ласицу? За змијско срце где је не питај ме, то ти не смем рећи. А ти види где је срце планине повезано с људским срцем, и пронаћи ћеш своју скулптуру вечности, за којом трагаш.''

Старац је поново говорио у загонеткама, а Стојан је по изразу лица већ знао да су даља запиткивања узалудна. Онда старац поново проговори : ,,Јутрос док си спавао, спаковао сам ти ствари и опрему. Драго ми је да си био мој гост, не бих да испаднем неуљудан, али боље ће бити да сада кренеш. Оне ће се ускоро вратити, а не воле да се предуго ремети њихов мир. Једну вечер и јутро сам могао да тражим за тебе, за више не бих да гарантујем, нити да те доводим у опасност.''

,,Наравно'', рече Стојан. ,,Разумем. Хвала ти још једном на свему.'' Пружио је старцу руку и он је прихвати. ,,Кад одеш доле у Грахово'', рече старац. ,,Припази на њих. Ако се затекну где не треба, склони их. Не убијај их осим ако заиста неког не угрозе. Не убијај их, ни њих, ни друге животиње.''

,,Нећу никог убијати, не брини'', одговори Стојан. ,,Ни змије, ни друге животиње. Мада, не верујем да ћу се дуго задржавати у Грахову. Ускоро летим за Аустралију. Тамо ћу живети.''

Старац се насмеши, и на његовом лицу Стојан прочита да ни најмање не верује у то да ће Стојан завршити у Аустралији. Подигао је руку у поздрав, узео ствари и кренуо низ падину. Када се окренуо , старца више није било. Већ је ушао у колибу.

Стојан је продужио према Босанском Грахову. Динара је већ постајала блажа, велики и високи врхови остајали су далеко на видику, а литице и камене површи прелазиле су у листопадне и четинарске шуме, травнате пољане и дубоке долине. Понекад би тек на шумовитом пропланку избила каква камена формација, стена необичног облика, али било је то далеко од величине највећих динарских колоса. На тим се стенама могло и седети, без опасности од пада у амбис.

Ум му је сада био потпуно ослобођен од ужаса, као да су старац и његове змије отерале сву таму. Више није ни био сигуран да је заправо и доживео ишта натприродно. Сигурно је умислио гласове из јаме; кривац је несумњиво био ветар. У Чапразлијама је био исцрпљен, мислио је, а рушевине су саме по себи језиве. На Пољаницама је све било само сан. Једино није успео пронаћи објашњење за стазу која му се отворила пред Сињалом,  у којој је упао у минско поље, и како су змије дошле до стазе која није могла постојати и која сигурно није била на Динари. Овој Динари, дошапну му неки бестелесни, зли шапат, али он га брзо потисну из мисли. Наћи ће неко објашњење и за тај догађај, мислио је. Само је питање времена.

Док је тако мозгао, пролазили су сати и угледао је пред собом град свог детињства. Ипак, још није био спреман за сусрет с њим. Заобишао је град испод Градине, пресекао преко печеначких бара, и избио на цесту Босанско Грахово-Книн. Пред њим се отварао превој Дерала, ту је почињала, или завршавала, зависи како се гледа, Динара; спуштала се даље у Далмацију, а висоравни у Босни су се настављале у планину Уилицу-ону куда иду соколови, сећао се да је старац то помињао.

Избио је на један високи брег, и пред њим се поново указа Динара, у свој својој пуноћи и големости. Невероватно колико се далеко пружала, помислио је. Сунце, небо и шуме правили су чудне комбинације боја, ,,подлога'' планине се чинила сива и плава, а капе на тој колосалној глави биле су назубљене беле, модре и сиве кречњачке стене.

Пејзаж је одисао безвременошћу, миленијумима, попут каквог џиновског прстена обавијао је Далмацију и Босну, Книнску Крајину, и свака људска величина пред тим призором била је бесмислена. Могао је, наравно, да потражи научна објашњења, геологију, географију, тектонске силе, издизање копна, праживотиње које су се таложиле милионима година на дну мора, а онда уздизале у големе кречњачке масиве, али какво год објашњење да пронађе, то није могло да умањи величанственост призора, нити његову безвредност пред њим.

А опет није био сигуран ни да је то у шта гледа центар. Нешто је недостајало, нека карика, још увек није знао шта. Уздахнуо је, осетио се некако чудно празним. Није било више смисла да наставља даље Динаром; знао је да је обишао готово све што је било значајно и монументално на планини.

Кад је већ био ту, свакако је желео да посети град свог детињства. Била је готово поноћ када је стигао у Босанско Грахово.

Главна градска улица била је пуста. Трагова живота готово да није било. Свега два, три светла видела су се из станова. Самим центром сада је доминирао злокобни ,,криж'', споменик подигнут онима који су запалили, похарали и готово потпуно уништили град. Само неколико метара од тог морбидног здања зјапио је изгорели и потпуно напуштени хотел Сарајево.

А преко пута крижа, мрачан и некако тужно замишљен, био је Дом културе.

Стојана спопаде туга док је гледао његове, сада празне или у још горем случају пуне смећа просторије; из њега је исијавала празнина и напуштеност толико да је готово болело. Покушао је да у сећања призове његова светла, оне бескрајно драге дане и ноћи које је ту проводио са својим друштвом. Без Дома, светло у граду је било угашено. Град је био мртав без њега. Али степенице су и даље биле ту. И зидић. Попео се на њега и готово да је могао осетити, намирисати прошлост. Готово да је осетио мирис Маријине косе, њено ишчекивање и радост, тихо куцање њеног узбуђеног срца...

Срца. Срца. Срца. Понављао је у бунилу. А онда коначно, схвати све. И оно што му је змијар говорио-да је срце планине различито за људе и за остале створове.

Сазнање га погоди као маљ. Сазнање да је срце планине, оно које је нераскидиво повезано са  људским срцима, готово на умору. Погледа поново у злокобни криж. Заболи су мач у само срце планине, и не знајући, помисли гледајући напуштени и опљачкани Дом културе. Његово срце ипак је још увек било живо, још је тихо и споро куцало враћајући кроз свој крвоток право у људска срца успомене, још је пумпало своју крв кроз камене жиле које су текле испод земље до планине. Живота нема без срца, а сва људска динарска срца сливала  су се управо овде, све животне радости, срећа, узбуђења, жеље, наде, снови, све се овде сливало, у ове просторије, на ове степенице, на овај зидић, све од Чапразлија до Дерала и даље, све до Стрмице и Кина, и одатле су овде долазили и волели, све што је лепо, добро и племенито никло испод планине, сливало се овде. Овде је био њихов храм живота и радости, ово је био динарски Хиландар, динарска Грачаница, Милешева, Света Гора, ту су били похрањени сви њихови снови, и још увек су, упркос свему, били живи. Сад је схватао зашто је у планину продирала тама,  крици, јецаји, патња; њено срце је овде издисало рањено, тешко рањено, њен контакт са људима и људи са њом више није био контакт срца и тела. Динара је сада за њих постајала страна маса, големо равнодушно тело; такви су били и они за њу. Духовна веза се губила. Остала је само појавна, површна веза, а светла су се убрзано гасила. Крвоток је слабио. Било је потребно хитно излечење.

Стојан Маљковић је знао шта му је чинити.

  Две године касније, изложба вајарских радова Стојана Маљковића, Београд.

,,Јер као што видите'', говорио је теоретичар уметности, ситни, мршави човечуљак са крупним наочалама ,,Уметник је остао веран свом изразу, пре свега свом завичајном камену, који се оваплотио управо у масиву Динаре, која симболизује и сажима његова интересовања.''

Један пар га је помно слушао. Заправо, више жена, мушкарац не толико. Мушкарац је био крупан, густе, потпуно беле косе, изражајног лица, широких рамена и погледа који је говорио да је у питању човек навикао да наређује, управља, а гестикулације на његовом лицу говориле су да се досађује на изложби, да је ту највероватније на женин наговор.

Жена је била права лепотица. У касним тридесетим, расна, висока црнка, са водопадом од густе косе која јој се расула по раменима, блиставо црних очију, пленила је пажњу оно мало присутних много више него саме скулптуре. Некако је баш и ишла уз седокосог мушкарца.

,,Израдио је скулптуре којима је покушао представити сву лепоту краса и кречњака, редом по највишим динарским врховима'', настављао је теоретичар, ,,Погледајте...Троглав, три камене кречњачке главе, Точила, импресивни бели врхови...Ево га Велики Бат, сиви камени шиљак који издалека доминира хоризонтом...врхови изнад Дерала, прстенасти кругови Динаре...''

Седокоси мушкарац зевну, његова атрактивна драгана га прекорно погледа. Крај теоретичара је стајао и покровитељ изложбе, и деловао је прилично намрштено, помисли жена. Малобројна публика није обећавала неку финансијску добит, а чинило се и да водич кроз изложбу једва чека да отаља посао. Динара као да никога није интересовала. То јој пробуди љутњу. Мушкарац јој је дискретно шапутао да би могли већ да крену, али она запази једну камену скулптуру, издвојенију од осталих. ,,Сачекај моменат'', шапну му.

,,Шта представља она скулптура?'', гласно је упитала и показала прстом.

,,Ах''',рече теоретичар загледајући се у необичну скулптуру која је приказивала грађевину најсличнију некадашњим социјалистичким домовима културе. ,,Ова скулптура се зове Срце Динаре. Нисам...баш сигуран, морам признати, какве ово везе има са каменом и планином. Можда је аутор хтео метафорички да се изрази, можда она представља...''

Али жена га није даље слушала. Повукла је мушкарца за рукав и нешто му дуго, дуго говорила. За то време , огласио се и покровитељ: ,,Драги гости, као што вероватно знате, аутор ових дивних скулптура није могао присуствовати изложби. Пре три дана, његова супруга Бранка се породила, надам се да ћете имати разумевања зашто није хтео да се одвоји од ње ни за ову прилику. Стојан, иначе ретко и напушта Босанско Грахово.'' Он погледа према окупљенима. ,,Желим да знате да је реч о човеку који је одбио већ готову визу и авионску карту за Аустралију, да би се вратио у свој родни крај. Сав приход од изложбе ићи ће за обнову Дома културе ,,Гаврило Принцип'' у Босанском Грахову. То је његова жеља.''

Добио је тихи аплауз, али гости су већ одмицали ка излазу. И теоретичар је изашао. Тада седокоси мушкарац позва покровитеља изложбе. Предаде му своју визит карту. ,,Назовите ме у понедељак'', рече му. ,,Моја фирма купиће сва дела господина Маљковића. За ,,Срце Динаре'' платићемо дуплу цену. Јављаћете ми како ће тећи обнова тог дома. Нећу да се тај новац одлије у џепове било којих локалних политичара, него да се употреби за оно зашта је и намењен. Јасно?'', ,,Наравно, господине Драгутиновићу'', покровитељ изложбе је сијао од задовољства. ,,Велико нам је задовољство што ће ваша фирма бити купац Стојанових дела, а тиме и донатар обнове Дома. Обавештаваћемо вас о сваком кораку, не брините.''

Драгутиновић рече жени да морају да крену, чекају га неодложне обавезе, а и сви већ одлазе, време је. Она га пољуби. ,,Хвала ти што ћеш помоћи'', рече му. ,,То ми много значи. Ја бих остала пар минута, још нешто да мало погледам. Вратићу се таксијем.''

,,Важи љубави'', Драгутиновић је пољуби. ,,Видимо се кући.''

Када је остала сама у изложбеној просторији, Марија Драгутиновић, девојачко Иветић, родом из Пеуља подно Динаре, општина Босанско Грахово, супруга Горана Драгутиновића, власника једне од најмоћнијих српских грађевинских фирми, опчињено је посматрала скулптуру која као да је оживела и верно дочарала прошлост. Све је било ту пред њом, и Дом, и степенице , чак и зидић, онај зидић који је толико волела, и готово да је могла да га види, чује, скоро се насмејала кад се сетила како је горела од нестрпљења да је драги јој смотанко коначно загрли, а он је оклевао и оклевао...Како су то лепа времена била, то чекање, та слатка напетост.

,,Надам се да си нашао своју срећу'', прошаптала је. ,,Обновићемо Дом. Обновићемо Срце Динаре. Обећавам ти то.''

Чувар који је испратио и закључао врата за њом, дивио се лепоти, елеганцији и духу те жене. Постојало је нешто магично у њој, није разумео шта, нека чудна снага, неко исконско здравље и лепота која је долазила од нечега што није могао да докучи шта је. Чудно се и понашала када је остала сама на изложби. Размишљао је касније, да ли да исприча жени или неком пријатељу шта је видео, али онда је одбацио ту мисао. Та дивна жена није заслуживала да се око ње испредају трачеви, и шта њега уосталом и брига зашто је то урадила?

А пољубила је скулптуру, која је ваљда представљала неки Дом културе, колико се сећао. Прво је нежно додирнула прстима, а онда је полако спустила усне на нешто што је несумнњиво представљало зид на скулптури. Онда је пољубила и степенице..На крају је и загрлила скулптуру, загрлила, буквално! У једном тренутку се препао да ће оштетити скулптуру, размишљао је да ли да интервенише и опомене је, али се онда жена смирила. Још једном је помиловала скулптуру, а онда је журним кораком кренула ка излазу.

Неколико дана касније, чувар је већ и заборавио читав догађај. Као што то обично и бива, протеком времена више није био сигуран шта је тачно видео, и да ли је уопште и видео. На крају, није било ни важно. После неког времена, у сећању му је остало само име необичне скулптуре.

Срце Динаре.

KPAJ

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: