detalj slike: KRK Art dizajn

ŠAJKAČA

 

          U etnografiji Srpskog naroda postoje odevni predmeti koji mogu biti simbol, zaštitni znak ili znak prepoznavanja.

            Nastala u jednom istorijskom trenutku, kao deo vojničke uniforme, šajkača je postala više od kape. Srasla je sa glavom i dušom srpskog vojnika, momka koji iz dečačkih godina stasava u muškarca, zrelog čoveka domaćina i čuvara ognjišta i porodice, pa sve do poznih godina, kada se behar zabeli u kosi i donese status starca u kome je sabrano sve zrenje života, sve gromovne oluje, sve prekretnice i vododelnice, sve kolotečine, sva raskršća. Šajkača je ostala uporni  branič, tvrdoglavi nepokor, koji se snažno odupire novim trendovima i brendovima poznatih svetskih modnih kuća. Žilavica !

            Posle prvog svetskog rata, uz bridž pantalone i koporan postala je obavezni deo muške narodne nošnje. Prodor zapadnjačke mode, u drugoj polovini dvadesetog veka, skoro da je poslao šajkaču u etnološke muzeje.

            Sećam se posebnih trenutaka iz moga detinjstva. U mom zavičaju, nekoliko puta godišnje održavali su se vašari. Zapravo, bile su to igranke na posebnim mestima i u posebne dane, najčešće u letnjem periodu, za vreme velikih praznika, kako se u  narodu govorilo: "kada je crveno slovo". Tek izašli iz detinjstva, skoro golobradi dečaci, brižljivo su se spremali za te posebne događaje. Oblačili su novu narodnu nošnju i kao krunu tih priprema stavljali su na glavu novu šajkaču. Bio je to poseban ritual. I dilema...da li da je "natuknu" na čelo da izgledaju ozbiljnije i zrelije, da li da je malo nakrive kao da namiguje, da li da je zabace u nazad i pokažu gustu crnu kosu. Dilema - šta li bi se svidelo onoj koju žele da privuku svojim stasom izgledom i šajkačom.

            Kada bi se u nekom domu rodilo dete ili se spremalo venčanje, domaćin je po tradicionalnom običaju, odlazio kod kuma svečano odeven, sa darovima i čuturom da ga pozove na venčanje ili krštenje. Nezamislivo je bilo poći  bez šajkače.

            Šajkača je nemi svedok najburnijih godina istorije srpskog naroda. Neretko bila je hroničar, zapisničar,  memoričar, saputnik, sapatnik....Mirisna od baruta i od cigarete zadenute u svojim porubima. U tim prevojima sa strane šajkače, moglo se naći pismo od roditelja, verenice, od neveste koja je tek zakoračila u život  mladoga vojnika, tek se svikla na njegove ruke i vrele oči, a on je krenuo na zov koji je zov predaka i potomaka, zov namučene zemlje koja rađa, hrani i prima na večni počinak. Svikla na rovove, na neudobna konačišta, verna, prilagodljiva,  brižna čuvarka glave i ličnog dostojanstva. Pokisla od kiša sušila se na glavi, od vetrova se branila priljubljena uz čelo - zabrinuto, smrknuto, osunčano ili svetlo - zavisi šta je život namenio vlasniku šajkače.

            U poznu jesen, kada su sabrani plodovi sa njiva, pripremljen ogrev za zimu, nastaje poseban period opuštenosti u seoskim sredinama i poseban posao - pečenje rakije. Zamirišu prevrele šljive, založe se kazani ( lampeci ), okupe se komšije i čekaju da poteče rakija. I tako...teče kapljica, odmerava joj se jačina, toči čašica po čašica dok ne poteče pesma. Najpre tiha pa sve glasnija, najpre setna, pa sve veselija. Da li od ljute kapljice ili od sećanja i uspomena, polete sa glave šajkače, podignu se ka nebu, pa se opet vrate na kosu što miriše na dim, rakiju i ruke koje su se zamrsile u kosi od predhodnog noćnog nesmiraja. U žaru koji ispada iz ložišta zapreću se krompiri, najčešće beli, oni su bolji za pečenje. Peku se tiho dok tanki mlaz rakije puni sudove. Kada se ohladi sipaće se u pripremljenu, zabreklu hrastovu burad. Sećam se ukusa tih pečenih krompira. Znatiželjna i radoznala, trčkarala sam oko "vesele družine" donosila im sir, kajmak, so kojima će upotpuniti ukus pečenih krompira.

- Dođi kod mene, dedine zlatne kose ! Tako me je zvao moj deda, solunski ratnik.

- Sedi tu pored mene na tronožac. A onda je uzimao lepe rumene krompire, odmeravao im toplotu i davao ih meni.

- Uzmi blago dedi, oljušti ljusku i stavi preko krompira kajmaka. Hajde, da porasteš !

Ništa,  baš ništa u budućim godinama moga života nije moglo da mi nadoknadi, zameni taj čudesni osećaj spokojstva i sreće. Sva raskoš svetskih metropola i eksluzivnih restorana. Ništa ! Ukusi zavičaja ! Mirisi dedine šajkače ! I sada osećam taj miris duvana, ljute krdže koja se ritualno savijala u cigarete. I uvek je po koja cigareta završavala u porubu šajkače, da se ponudi komšija, putnik namernik, iznenadni gost. Dedida šajkača je mirisala na njegovu dušu. Zaogrnuta tim mirisom, otišla sam iz roditeljskog doma, žudna znanja i saznanja, koja mi nisu nadoknadila ostavljeno blago u riznicama mudrih glava mojih gorštačkih predaka.

            Pohodeći raskošne predele moje otadžbine Srbije, svratim ponekad u suvenirnice. U vidu magneta ovekovečena šajkača, ili minijaturni suvenir od platna.

Na čelu često nacionalni simbol. Na smotrama folklora, u spletu srpskih narodnih igara, zaigra šajkača. Radosna ! Ne da se ! Žilavica ! Nepokornica ! Ima nešto moje u tom prkosu !

            Retko, baš retko, srećem poslednje nosioce šajkače. Nose ih gordo, ne obazirući se na prolaznike, koji gologlavi grabe za imitacijom života. Odmereni, dostojanstveni, ponosni, prohode poslednji čuvari tradicije, sigurni da će uvek biti novih izdanaka, koji se neće odreći simbola jednog vremena i jednog ponosnog naroda.

PODELITE OVAJ TEKST NA: