детаљ слике: КРК Арт дизајн

ШАЈКАЧА

 

          У етнографији Српског народа постоје одевни предмети који могу бити симбол, заштитни знак или знак препознавања.

            Настала у једном историјском тренутку, као део војничке униформе, шајкача је постала више од капе. Срасла је са главом и душом српског војника, момка који из дечачких година стасава у мушкарца, зрелог човека домаћина и чувара огњишта и породице, па све до позних година, када се бехар забели у коси и донесе статус старца у коме је сабрано све зрење живота, све громовне олује, све прекретнице и вододелнице, све колотечине, сва раскршћа. Шајкача је остала упорни  бранич, тврдоглави непокор, који се снажно одупире новим трендовима и брендовима познатих светских модних кућа. Жилавица !

            После првог светског рата, уз бриџ панталоне и копоран постала је обавезни део мушке народне ношње. Продор западњачке моде, у другој половини двадесетог века, скоро да је послао шајкачу у етнолошке музеје.

            Сећам се посебних тренутака из мога детињства. У мом завичају, неколико пута годишње одржавали су се вашари. Заправо, биле су то игранке на посебним местима и у посебне дане, најчешће у летњем периоду, за време великих празника, како се у  народу говорило: "када је црвено слово". Тек изашли из детињства, скоро голобради дечаци, брижљиво су се спремали за те посебне догађаје. Облачили су нову народну ношњу и као круну тих припрема стављали су на главу нову шајкачу. Био је то посебан ритуал. И дилема...да ли да је "натукну" на чело да изгледају озбиљније и зрелије, да ли да је мало накриве као да намигује, да ли да је забаце у назад и покажу густу црну косу. Дилема - шта ли би се свидело оној коју желе да привуку својим стасом изгледом и шајкачом.

            Када би се у неком дому родило дете или се спремало венчање, домаћин је по традиционалном обичају, одлазио код кума свечано одевен, са даровима и чутуром да га позове на венчање или крштење. Незамисливо је било поћи  без шајкаче.

            Шајкача је неми сведок најбурнијих година историје српског народа. Неретко била је хроничар, записничар,  меморичар, сапутник, сапатник....Мирисна од барута и од цигарете заденуте у својим порубима. У тим превојима са стране шајкаче, могло се наћи писмо од родитеља, веренице, од невесте која је тек закорачила у живот  младога војника, тек се свикла на његове руке и вреле очи, а он је кренуо на зов који је зов предака и потомака, зов намучене земље која рађа, храни и прима на вечни починак. Свикла на ровове, на неудобна коначишта, верна, прилагодљива,  брижна чуварка главе и личног достојанства. Покисла од киша сушила се на глави, од ветрова се бранила приљубљена уз чело - забринуто, смркнуто, осунчано или светло - зависи шта је живот наменио власнику шајкаче.

            У позну јесен, када су сабрани плодови са њива, припремљен огрев за зиму, настаје посебан период опуштености у сеоским срединама и посебан посао - печење ракије. Замиришу превреле шљиве, заложе се казани ( лампеци ), окупе се комшије и чекају да потече ракија. И тако...тече капљица, одмерава јој се јачина, точи чашица по чашица док не потече песма. Најпре тиха па све гласнија, најпре сетна, па све веселија. Да ли од љуте капљице или од сећања и успомена, полете са главе шајкаче, подигну се ка небу, па се опет врате на косу што мирише на дим, ракију и руке које су се замрсиле у коси од предходног ноћног несмираја. У жару који испада из ложишта запрећу се кромпири, најчешће бели, они су бољи за печење. Пеку се тихо док танки млаз ракије пуни судове. Када се охлади сипаће се у припремљену, забреклу храстову бурад. Сећам се укуса тих печених кромпира. Знатижељна и радознала, трчкарала сам око "веселе дружине" доносила им сир, кајмак, со којима ће употпунити укус печених кромпира.

- Дођи код мене, дедине златне косе ! Тако ме је звао мој деда, солунски ратник.

- Седи ту поред мене на троножац. А онда је узимао лепе румене кромпире, одмеравао им топлоту и давао их мени.

- Узми благо деди, ољушти љуску и стави преко кромпира кајмака. Хајде, да порастеш !

Ништа,  баш ништа у будућим годинама мога живота није могло да ми надокнади, замени тај чудесни осећај спокојства и среће. Сва раскош светских метропола и екслузивних ресторана. Ништа ! Укуси завичаја ! Мириси дедине шајкаче ! И сада осећам тај мирис дувана, љуте крџе која се ритуално савијала у цигарете. И увек је по која цигарета завршавала у порубу шајкаче, да се понуди комшија, путник намерник, изненадни гост. Дедида шајкача је мирисала на његову душу. Заогрнута тим мирисом, отишла сам из родитељског дома, жудна знања и сазнања, која ми нису надокнадила остављено благо у ризницама мудрих глава мојих горштачких предака.

            Походећи раскошне пределе моје отаџбине Србије, свратим понекад у сувенирнице. У виду магнета овековечена шајкача, или минијатурни сувенир од платна.

На челу често национални симбол. На смотрама фолклора, у сплету српских народних игара, заигра шајкача. Радосна ! Не да се ! Жилавица ! Непокорница ! Има нешто моје у том пркосу !

            Ретко, баш ретко, срећем последње носиоце шајкаче. Носе их гордо, не обазирући се на пролазнике, који гологлави грабе за имитацијом живота. Одмерени, достојанствени, поносни, проходе последњи чувари традиције, сигурни да ће увек бити нових изданака, који се неће одрећи симбола једног времена и једног поносног народа.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: