Kada staneš
pored velike vode
ništa si,
skoro nula,
ni prašina
ni zrno prašine,
samo dah,
i to je
tvoja prava mera.
Kada kročiš u vodu,
veliku vodu,
kap si,
atom kapi,
samo trag plavetnila,
uzdah,
vlažni dah,
miris vode,
i to je
tvoja prava mera.
Kada zaroniš
u veliku vodu
zatvorenih očiju,
zaustavljenog daha,
spreman na predavanje,
spuštanje,
do dna,
do nepostojanja,
taj prstohvat vremena
dok te voda ne ispuni,
ne vrati nazad,
vladar si svemira.
Bogočovek.
Ako te velika voda
izbaci,
vrati nazad
u prepostojanje,
u trulež,
u zadah,
u bivše telo
i bivši dah,
postaješ senka
u sećanju onih
koji još nisu
dotakli veliku vodu,
postaješ ostatak
večnog života
u večnoj smrti.
Ako taj ostatak zasvetli,
ako probudi novu zoru,
ako zabruji prepotopni sklad
dotaknućeš Očev prst,
zamirisaće majčino mleko
čućeš manastirska zvona
i iz tvojih rebara
ponovo će izniknuti krila.
Tek tada saznaćeš čiji si rod,
koja je zvezda tvoja
i koje si ime dobio na rođenju.
Tek tada biće ti dozvoljeno
da se upišeš u svoj nebeski rodoslov.
