Када станеш
поред велике воде
ништа си,
скоро нула,
ни прашина
ни зрно прашине,
само дах,
и то је
твоја права мера.
Када крочиш у воду,
велику воду,
кап си,
атом капи,
само траг плаветнила,
уздах,
влажни дах,
мирис воде,
и то је
твоја права мера.
Када зарониш
у велику воду
затворених очију,
заустављеног даха,
спреман на предавање,
спуштање,
до дна,
до непостојања,
тај прстохват времена
док те вода не испуни,
не врати назад,
владар си свемира.
Богочовек.
Ако те велика вода
избаци,
врати назад
у препостојање,
у трулеж,
у задах,
у бивше тело
и бивши дах,
постајеш сенка
у сећању оних
који још нису
дотакли велику воду,
постајеш остатак
вечног живота
у вечној смрти.
Ако тај остатак засветли,
ако пробуди нову зору,
ако забруји препотопни склад
дотакнућеш Очев прст,
замирисаће мајчино млеко
чућеш манастирска звона
и из твојих ребара
поново ће изникнути крила.
Тек тада сазнаћеш чији си род,
која је звезда твоја
и које си име добио на рођењу.
Тек тада биће ти дозвољено
да се упишеш у свој небески родослов.
