JEDNO OBIČNO POPODNE
- Stvarno, kako u stvari pišeš? – pitao je zaista zainteresovano, kao i svi koji kroz život prolaze zagledani u neke sasvim drugačije slike i pokrete od onih što ih proizvodi nežni ili strastveni, teški ili levitirajući pokret duše. Ruke su mu mirno ležale na nasumično otvorenoj stranici moje knjige koju je do samo pre par sekundi čitao, i čvrsto sam ubeđena da je više slutio ono što sam htela reći nego li zaista razumeo. Ipak, hteo je da zna kako nastaje nešto, da uhvati makar i na časak, krajičkom svog razuma, ono što se ne objašnjava i nikada ne razume sasvim.
- Tako u trenutku, kada mi „dođe“ – odgovorih šturo, kao i svakom ko bi me pitao tako nešto. Stvarno, kako sam bilo kome mogla da objašnjavam da mogu mirne duše prespavati javu, ali da moram budna odlaziti u snove. Kako sam mogla da mu objašnjavam da na rubu svetova hvatam nevidljive niti, udevajući ih u olovku, a onda se one same pretaču u reči. Kako bilo kome da kažem da večiti sam putnik koji hoda po tankoj žici iznad provalije vlastite duše, da ponekad lovim svetlost iz tuđih očiju kako ne bih zalutala sasvim, da bokori snova cvetaju i venu mimo svih godišnjih doba, elementarnih nepogoda, ratova, progona, poraza i pobeda, upravljeni prema nekom dalekom, mističnom satu iz ko zna kog univerzuma po kome se meri samo moje vreme, koje se u ovo zemaljsko, tek kao neki potmuli šapat usnulih snoviđenja, rasipa po sunčevom hodu danju i bledilu meseca noću.
- Video sam JA da ti TO nosiš u sebi – rekao je prirodno, toplo, kao da se radovao tome što je, eto, on video ono nevidljivo drugima, kao da je prepoznavanje TOGA nekakva njegova lična sposobnost, a ne moja. Nisam odgovorila ništa, gledala sam te duboke oči i pitala se da li bih zaista imala pravo da ih povedem na moju stranu, da im samo odškrinem ta vrata iza kojih živi TO zbog čega se leti do najvećih visina, zbog čega se tone do najdubljih ponora, i da li su njegove snažne ruke dovoljno snaže da zagrle i nikada više ne ispuste ovo maleno krhko telo. Da li su njegove misli dovoljno staložene da se ne izgube, da se čvrsto vežu za moje i nikada ne požale što su videle TO što sam im otkrila? Najposle i za mene najvažnije, da li je njegova duša dovoljno čista da je bez kajanja uvedem u hram moje vlastite? Da li je?
- Hoćeš li još jedno pivo? – promenila sam temu i zatvorila vrata. Zavesa je pala, samo su njegove oči ostale da gore kao žar od cigarete. Mogu da ga pustim da ugasne potpuno, neprimetno, mogu da izazovem ogroman požar sa neslućenim posledicama.
