ЈЕДНО ОБИЧНО ПОПОДНЕ
- Стварно, како у ствари пишеш? – питао је заиста заинтересовано, као и сви који кроз живот пролазе загледани у неке сасвим другачије слике и покрете од оних што их производи нежни или страствени, тешки или левитирајући покрет душе. Руке су му мирно лежале на насумично отвореној страници моје књиге коју је до само пре пар секунди читао, и чврсто сам убеђена да је више слутио оно што сам хтела рећи него ли заиста разумео. Ипак, хтео је да зна како настаје нешто, да ухвати макар и на часак, крајичком свог разума, оно што се не објашњава и никада не разуме сасвим.
- Тако у тренутку, када ми „дође“ – одговорих штуро, као и сваком ко би ме питао тако нешто. Стварно, како сам било коме могла да објашњавам да могу мирне душе преспавати јаву, али да морам будна одлазити у снове. Како сам могла да му објашњавам да на рубу светова хватам невидљиве нити, удевајући их у оловку, а онда се оне саме претачу у речи. Како било коме да кажем да вечити сам путник који хода по танкој жици изнад провалије властите душе, да понекад ловим светлост из туђих очију како не бих залутала сасвим, да бокори снова цветају и вену мимо свих годишњих доба, елементарних непогода, ратова, прогона, пораза и победа, управљени према неком далеком, мистичном сату из ко зна ког универзума по коме се мери само моје време, које се у ово земаљско, тек као неки потмули шапат уснулих сновиђења, расипа по сунчевом ходу дању и бледилу месеца ноћу.
- Видео сам ЈА да ти ТО носиш у себи – рекао је природно, топло, као да се радовао томе што је, ето, он видео оно невидљиво другима, као да је препознавање ТОГА некаква његова лична способност, а не моја. Нисам одговорила ништа, гледала сам те дубоке очи и питала се да ли бих заиста имала право да их поведем на моју страну, да им само одшкринем та врата иза којих живи ТО због чега се лети до највећих висина, због чега се тоне до најдубљих понора, и да ли су његове снажне руке довољно снаже да загрле и никада више не испусте ово малено крхко тело. Да ли су његове мисли довољно сталожене да се не изгубе, да се чврсто вежу за моје и никада не пожале што су виделе ТО што сам им открила? Најпосле и за мене најважније, да ли је његова душа довољно чиста да је без кајања уведем у храм моје властите? Да ли је?
- Хоћеш ли још једно пиво? – променила сам тему и затворила врата. Завеса је пала, само су његове очи остале да горе као жар од цигарете. Могу да га пустим да угасне потпуно, неприметно, могу да изазовем огроман пожар са неслућеним последицама.
