detalj slike: KRK Art dizajn

PATRIOTIZAM JE VRLINA VISOKO MORALNIH I UMNIH

(Knjiga poezije "PONIKLIŠTA" Mile Ristovića u rukopisu)

Dr Petar Milatović Ostroški

      Autor lapidarno čudesne zbirke pjesama „Poniklišta“ je Mile Ristović (Sponce, Medveća, Leskovac, (1953), pesnik i matematičar, živi i  radi u Americi. Poezija mu je štampana u mnogim listovima i časopisima. Pobednik je na 13. smotri poezije „Vukovi lastari” u Tršiću 1986. godine. Do sada objavio je zbirke pesama „Od duge ogrlica“, i „Perunika“, a u pripremi su mu dve drame: „Unezvereno obrazovanje“ i „Potonje vrijeme“. S obzirom da su se autorovi preci 1888. godine doselili u okolinu Medveđe iz Crne Gore, tačnije rečeno, po muškoj liniji Vujisići iz Prekobrđa kod manastira Morače, a po ženskoj sa Durmitora od Marića,  autor često koristi zavičajne starostavne reči koje su danas skoro zaboravljene. Tako u drami „Potonje vrijeme“ autor je upotrebio 4000 starostavnih reči, od kojih je za pravljenje novog srpskog Rečnika izvučeno 180 koje su priređivači prihvatili da uvrste.

     Knjiga „Poniklišta“ nastala je kao rezultat neumorne istraživačke svesti, nacionalne i intelektualne radoznalosti, duhovne čistote, drugim rečima rečeno, poezija u ovoj knjizi jeste najoriginalnija suština autorovog duhovnog bića. Ristovićeva duhovnost je suštinska kategorija njegovog poetskog stvaralačkog čina kroz univerzalnu trajnost njegovih metafora, alegorija, personifikacija, epiteta, paradoksa, simbola, kontrasta ili antiteza,

onomatopeja, a sve te stilske figure čvrsto su naslonjene na svete zavete predaka, baš onako kako nas uče svi sveti.

      Ristovićeva njiga „Poniklište“ podeljena je u deset ciklusa: Neka se reč umnožava, Molitva za neprebol, Sponački zdenac, Sa one strane glasa, Igrokazi, Poskitane reči, Olimp ljudskog govora, Uzdah neba, Nesan zvezda i Minijature. U njoj je autor sintetizovao doživljeno i nadanje nedosanjanog u eklektičnoj relativizaciji, s jedne, neminovnog istorijskog suočavanja, s druge, dok, s treće strane, ostaje univerzalna zapitanost. Između te tri uporišne tačke zatečene realnosti nalaze se tri maksime sažete u preporoditeljskom načelu: hteti, smeti i umeti. Hteti da se nešto ostvari,  smeti da se ostvareno realno prikaže i umeti da se sve  to beskompromisno brani. A čime pesnik da brani sem Istinom koja je svevremena i ona nam se u ovoj zbirci stihova odmah na početku, bez zadrške, eksponira u pesmi „Pustorečka kletva“ kroz sudbinu „devojčice Milice Popović, kojoj su 17. februara 1942. godine bugarski zlikovci  ubili celu familiju, a koja je pronađena nakon streljanja ispod mrtve majke“, a koju je, kako sam autor naglašava, usvojio i očuvao njegov stric; kao i kroz pesnikov „zavet neprebola“ u senima nevinih stradalnika Bojnika 17. februara 1942. godine u pesmi „Bojnička tragedija“; da bi vrhunac neprebola bio izražen u poemi „Pedeset i sedam hrvatskih mučila“ koju je uvaženi autor Mile Ristović napisao koautorski sa Svetolikom Stankovićem Ravaničaninom; a upravo ova poema je jedan od istorijsko-etičkih stožera ove izuzetno vrijedne knjige poezije i u ovoj poemi nije reč samo o ustaškim već isključivo o hrvatskim zločinima koji su postali jedine karakterne osobine genocidne nacije i autori (Mile Ristović i Svetolik Sanković Ravaničanin) s punim moralnim pravom i istorijskom odgovornošću za moto ove poeme uzeli su antologijske reči barda Jovana Dučića: „Hrvati su najhrabriji narod na svetu, ne zato što se nikoga ne boje, već zato što se ničega ne stide“, a da je to tačno najilustrativnije nam potvrđuje natpis koji je do kraja Drugog svjetskog rata postojao na katedrali u Magdeburgu, koji doslovno glasi: „GottbehüteunsvonPeste, KriegerundKroaten!“, što u prevodu znači «Bože, sačuvaj nas od kuge, rata i Hrvata!». (1)

      Sam naslov (Poniklište) ove izuzetno vredne knjige odaje nam autora koji platonovski na delu dokazuje da je „poezija bliža istini nego istorija“, jer, objektivno govoreći, Platon bi danas, da je živ, uz duboki naklon, stegao ruku autoru. Kako i ne bi kad na originalan način peva o srpskim (raz)istorijskim Scilama i Haribdama, o bugarskim i hrvatskim zločinima nad nedužnim srpskim narodom koji je srbogladnim srbožderima uvek bio kriv samo zato što je živ. Stiče se utisak da je Mile Ristović, premostivši prošlost i sadašnjost, u rasponu od 2127 godina, bio u dosluhu sa Markom Tulijem Ciceronom, rimski filozofom, državnikom, književnikom, pravnikom, besednikom, jednim od  od najsvestranijih umova antičkog Rima koji je, bez zadrške ostavio testament „Neka se osnaži istina koja je potisnuta“ i ovaj Ciceronov testament Mile Ristović efektno ostvaruje na delu pevajući o usudu Simonide, Gračanice...

     Autora ne bole samo rane iz prošlosti nego i iz sadašnjosti, što nam dokazuje u pesmama „Pesma stida“, „Moje srce ima oblik Kosmeta“, „Kosovo je vavek naše“, potvrđujući svesrpski nacionalni program u svim svesnim i dostojanstvenim Srbima da je Kosovo i Metohija najsvetija srpska tapija.

     U pesmi „Četiri ocila kao znak za prepoznavanje“, koju je autor posvetio počivšem „prof. dr Radivoju Pešiću koji optužuje naše ćutanje“, autor nas prekoreva zbog naše ćutologije kao najsramnije ideologije polazeći od Kolodara, starog srpskog kalendara po kome je ovo 7529. godina a ne 2021. Istovremeno autor nas opominje da ako „dosnevamo poeziju istine“ poručujući čitaocu da će se suočiti sa činjenicom „Videćeš sebe isklesanog u svetlosti“,  a ta moć samo moćnima uspeva, jer autor dobro zna da se „poeziji ne posvećujemo, već joj se žrtvujemo“ (2) i zato je autor u svakoj pesmi na svetlonosnom putu istine, jer, kako je davno primetio genije kosmičkih razmera „sve će proći, samo će istina ostati“. (3)  A istina ostaje o našim poniklištima, o našim izvorištima i konačnim utočištima. Naša izvorišta i konačna utočišta sa evidentnim tragizmom kroz vreme pesnik dovodi u pitanje ako zaboravljamo da „istinu upoznajemo ne samo umom, nego i srcem“. (4) 

    U ovoj knjizi u svakoj pesmi se suočavamo sa iskonskom iskrenošću Ristovićevog pevanja. On ne ulepšava, već osmišljava. Pesnik Ristović je istinski gospodar stiha koji je ispod njegovog pera obasjan autorovom dušom.

U svojoj poetskoj duhovnosti autor nam je pokazao pravac, osvetlio put i približio nas cilju kroz neminovno očovečenje rasčovečenog, podizanje posrnulog, jer danas je mnogo toga rasčovečenog i mnogo toga posrnulog, zbog čega je autor prometejskim činom u ovoj knjizi jasno stavio do znanja da se bez stvaralačkog bunta ne mogu raskinuti mentalni okovi u nama i oko nas. Uostalom, Ristović dobro zna da je prometejstvo permanentno inspiracija istinitog načina života, nasuprot njegove negacije.

     S obzirom da autor živi u SAD spada u red najistaknutijih zagraničnih srpskih pisaca i istovremeno, po mom dubokom uverenju, spada u red najistaknutijih savremenih srpskih pesnika u otadžbini.

     Imajući ovo u vidu zbirku vrhunske poezije „Poniklišta“ najsrdačnije preporučujem izdavaču.

Prijedor, 12. oktobar 2021. (7529)

(1)          Lazo M. Kostić, Primeri hiljadugodišnje kulture Hrvata, Čikago, 1953. godine, izdanje

Srpske narodne odbrane

(2)          Žan Kokto 

(3)          Fjodor Dostojevski

(4)          Blez Paskal

PODELITE OVAJ TEKST NA: