детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПАТРИОТИЗАМ ЈЕ ВРЛИНА ВИСОКО МОРАЛНИХ И УМНИХ

(Књига поезије "ПОНИКЛИШТА" Миле Ристовића у рукопису)

Др Петар Милатовић Острошки

      Аутор лапидарно чудесне збирке пјесама „Пониклишта“ је Миле Ристовић (Спонце, Медвећа, Лесковац, (1953), песник и математичар, живи и  ради у Америци. Поезија му је штампана у многим листовима и часописима. Победник је на 13. смотри поезије „Вукови ластари” у Тршићу 1986. године. До сада објавио је збирке песама „Од дуге огрлица“, и „Перуника“, а у припреми су му две драме: „Унезверено образовање“ и „Потоње вријеме“. С обзиром да су се ауторови преци 1888. године доселили у околину Медвеђе из Црне Горе, тачније речено, по мушкој линији Вујисићи из Прекобрђа код манастира Мораче, а по женској са Дурмитора од Марића,  аутор често користи завичајне староставне речи које су данас скоро заборављене. Тако у драми „Потоње вријеме“ аутор је употребио 4000 староставних речи, од којих је за прављење новог српског Речника извучено 180 које су приређивачи прихватили да уврсте.

     Књига „Пониклишта“ настала је као резултат неуморне истраживачке свести, националне и интелектуалне радозналости, духовне чистоте, другим речима речено, поезија у овој књизи јесте најоригиналнија суштина ауторовог духовног бића. Ристовићева духовност је суштинска категорија његовог поетског стваралачког чина кроз универзалну трајност његових метафора, алегорија, персонификација, епитета, парадокса, симбола, контраста или антитеза,

ономатопеја, а све те стилске фигуре чврсто су наслоњене на свете завете предака, баш онако како нас уче сви свети.

      Ристовићева њига „Пониклиште“ подељена је у десет циклуса: Нека се реч умножава, Молитва за непребол, Споначки зденац, Са оне стране гласа, Игрокази, Поскитане речи, Олимп људског говора, Уздах неба, Несан звезда и Минијатуре. У њој је аутор синтетизовао доживљено и надање недосањаног у еклектичној релативизацији, с једне, неминовног историјског суочавања, с друге, док, с треће стране, остаје универзална запитаност. Између те три упоришне тачке затечене реалности налазе се три максиме сажете у препородитељском начелу: хтети, смети и умети. Хтети да се нешто оствари,  смети да се остварено реално прикаже и умети да се све  то бескомпромисно брани. А чиме песник да брани сем Истином која је свевремена и она нам се у овој збирци стихова одмах на почетку, без задршке, експонира у песми „Пусторечка клетва“ кроз судбину „девојчице Милице Поповић, којој су 17. фебруара 1942. године бугарски зликовци  убили целу фамилију, а која је пронађена након стрељања испод мртве мајке“, а коју је, како сам аутор наглашава, усвојио и очувао његов стриц; као и кроз песников „завет непребола“ у сенима невиних страдалника Бојника 17. фебруара 1942. године у песми „Бојничка трагедија“; да би врхунац непребола био изражен у поеми „Педесет и седам хрватских мучила“ коју је уважени аутор Миле Ристовић написао коауторски са Светоликом Станковићем Раваничанином; а управо ова поема је један од историјско-етичких стожера ове изузетно вриједне књиге поезије и у овој поеми није реч само о усташким већ искључиво о хрватским злочинима који су постали једине карактерне особине геноцидне нације и аутори (Миле Ристовић и Светолик Санковић Раваничанин) с пуним моралним правом и историјском одговорношћу за мото ове поеме узели су антологијске речи барда Јована Дучића: „Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде“, а да је то тачно најилустративније нам потврђује натпис који је до краја Другог свјетског рата постојао на катедрали у Магдебургу, који дословно гласи: „GottbehüteunsvonPeste, KriegerundKroaten!“, што у преводу значи «Боже, сачувај нас од куге, рата и Хрвата!». (1)

      Сам наслов (Пониклиште) ове изузетно вредне књиге одаје нам аутора који платоновски на делу доказује да је „поезија ближа истини него историја“, јер, објективно говорећи, Платон би данас, да је жив, уз дубоки наклон, стегао руку аутору. Како и не би кад на оригиналан начин пева о српским (раз)историјским Сцилама и Харибдама, о бугарским и хрватским злочинима над недужним српским народом који је србогладним србождерима увек био крив само зато што је жив. Стиче се утисак да је Миле Ристовић, премостивши прошлост и садашњост, у распону од 2127 година, био у дослуху са Марком Тулијем Цицероном, римски филозофом, државником, књижевником, правником, беседником, једним од  од најсвестранијих умова античког Рима који је, без задршке оставио тестамент „Нека се оснажи истина која је потиснута“ и овај Цицеронов тестамент Миле Ристовић ефектно остварује на делу певајући о усуду Симониде, Грачанице...

     Аутора не боле само ране из прошлости него и из садашњости, што нам доказује у песмама „Песма стида“, „Моје срце има облик Космета“, „Косово је вавек наше“, потврђујући свесрпски национални програм у свим свесним и достојанственим Србима да је Косово и Метохија најсветија српска тапија.

     У песми „Четири оцила као знак за препознавање“, коју је аутор посветио почившем „проф. др Радивоју Пешићу који оптужује наше ћутање“, аутор нас прекорева због наше ћутологије као најсрамније идеологије полазећи од Колодара, старог српског календара по коме је ово 7529. година а не 2021. Истовремено аутор нас опомиње да ако „досневамо поезију истине“ поручујући читаоцу да ће се суочити са чињеницом „Видећеш себе исклесаног у светлости“,  а та моћ само моћнима успева, јер аутор добро зна да се „поезији не посвећујемо, већ јој се жртвујемо“ (2) и зато је аутор у свакој песми на светлоносном путу истине, јер, како је давно приметио геније космичких размера „све ће проћи, само ће истина остати“. (3)  А истина остаје о нашим пониклиштима, о нашим извориштима и коначним уточиштима. Наша изворишта и коначна уточишта са евидентним трагизмом кроз време песник доводи у питање ако заборављамо да „истину упознајемо не само умом, него и срцем“. (4) 

    У овој књизи у свакој песми се суочавамо са исконском искреношћу Ристовићевог певања. Он не улепшава, већ осмишљава. Песник Ристовић је истински господар стиха који је испод његовог пера обасјан ауторовом душом.

У својој поетској духовности аутор нам је показао правац, осветлио пут и приближио нас циљу кроз неминовно очовечење расчовеченог, подизање посрнулог, јер данас је много тога расчовеченог и много тога посрнулог, због чега је аутор прометејским чином у овој књизи јасно ставио до знања да се без стваралачког бунта не могу раскинути ментални окови у нама и око нас. Уосталом, Ристовић добро зна да је прометејство перманентно инспирација истинитог начина живота, насупрот његове негације.

     С обзиром да аутор живи у САД спада у ред најистакнутијих заграничних српских писаца и истовремено, по мом дубоком уверењу, спада у ред најистакнутијих савремених српских песника у отаџбини.

     Имајући ово у виду збирку врхунске поезије „Пониклишта“ најсрдачније препоручујем издавачу.

Приједор, 12. октобар 2021. (7529)

(1)          Лазо М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, Чикаго, 1953. године, издање

Српске народне одбране

(2)          Жан Кокто 

(3)          Фјодор Достојевски

(4)          Блез Паскал

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: