AUTOBUSOM PO AMERICI

Kada su u Aprilu okopnili snegovi u Vinnipegu, krenuo sam autobusom Grejhund na putovanje po Americi. Na prvom prelazu kanadsko-američke granice u Emersonu, na carinsku kontrolu izlazili su samo putnici koji nisu kanadski ili američki državljani, radi pasoške kontrole. Među njima bio sam i ja. Prilazim službeniku, on uzima moj jugoslovenski pasoš, gleda ko sam i odakle sam, a zatim me pita: ‘’Odakle ste gospodine Jelača?’’ ‘’Iz Novog Sada’’, odgovorim mu. A on će dalje: ‘’Koja ulica?’’, što me začudi da on pita za ulicu. Odgovorim mu i adresu, a zatim ja njega upitah: ‘’Izvinite, gospodine, a zašto me pitate za ulicu u Novom Sadu?’’. ‘’Ja sam vozio auto u Miletićevoj ulici, suprotnim smerom, pa me je tamo zaustavila policija’’, odgovori mi on. Tada se obojica nasmejasmo i ja mu rekoh onu našu izreku, kako je svet zaista mali. Vrati mi on pasoš i poželi mi srećan put, mahnuvši mi rukom.

Za ručak nas je vozač zaustavio u Grand Forksu. Svi putnici, bilo nas je oko petnaest, izašli smo i seli za stolove, a kelner je ubrzo počeo da nas služi. Ja sam malo oklevao sa porudžbinom, jer su mi njihova jela bila nepoznata i neubedljiva. Tada je u kafanu ušao Šerif, sa značkom na kojoj je pisalo Maršal. Hod mu je bio dostojanstven, on veoma ozbiljan, a svi prisutni su ga pozdravljali i on im je otpozdravljao blagim naklonima. Ja sam ga gledao netremice, jer mi je to bilo prvi put u životu da ga vidim uživo, ranije sam ga viđao samo u američkim, kaubojskim filmovima.

Kada smo ponovo ušli u naš autobus, primetio sam da će nas voziti drugi šofer. Onoga prethodnog video sam da je uzeo svoje stvari i ode prema svom autu, ide kući. Zaključio sam da autobusi Grejhunda voze na dugačkim linijama, a da se šoferi smenjuju u njihovim mestima gde koji živi.

Tokom toga poslepodneva neprestano je padala sitna kiša, a ja sam pretežno gledao kroz prozor i uživao u beskrajnim poljima punih žita. Taj pejzaž mi je zaista imponovao, pa sam vremenom malo i odremao. Predveče smo stigli u Siuks Fols, Južna Dakota, ime grada odgovara indijanskim nazivima. Nadao sam se da ću na ulicama videti i neke Indijance, ali verovatno zbog kiše nisam video ni jednoga. Tokom noći prošli smo i kroz Siuks Siti, gde su trojica mlađih Indijanaca, prilično neurednog izgleda, stajali ispred restorana i pušili. Time mi se ispunila želja da vidim Indijance. A oko ponoći stigli smo u Omohu, grad koji mi je delovao prilično zastrašujuće. Do Kanzas Sitija, uspeo sam malo odspavati, a u Kanzas Siti stigli smo u osvit zore.

U Kanzas Sitiju, autobuska stanica bila je puna putnika i gotovo neprestano spikeri su glasno obaveštavali o autobusima u kom pravcu i kada koji polaze. Tu se nisam usuđivao da zadremam, a znao sam da moj sledeći autobus za Manhatan polazi tek nakon tri sata. Manhatan je univerzitetski grad, u kome je Kanzas Steit Univerzitet, gde sam ja putovao u posetu profesoru dr Džonu Šellenberger.

Moj autobus za Manhattan vozio je u pravcu Denvera, Kolorado. I od kako je jutro svanulo, ja sam uživao gledajući nepregledna prostranstva žitnih polja. Ambijent, kakav se samo poželeti može. U gradu Topika prošli smo pored žitnih silosa, sa oko 400 ćelija, koje sam pažljivo posmatrao, jer sam i sam slične objekte u Jugoslaviji ja projektovao.

Stigavši u Manhattan, taj gradić me je oduševio svojim izgledom, rasporedom univerzitetskih zgrada i opštom čistoćom i negovanim zelenilom. Gradić je tada, rekli su mi, imao oko 25.000 stanovnika, od kojih su studenti u većini, čak oko 13.000. Po dogovoru, dočekao me je profesor dr Džon Šellenberger, proveo me kroz njihove istraživačke laboratorije, predstavljajući me prisutnom osoblju, a kada smo seli u njegov kabinet, pridružio nam se profesor dr Vord. Profesora Šellenbergera ja sam poznavao od našeg ranijeg susreta u Novom Sadu, kojom prilikom sam mu ja bio domaćin, a profesor Vord posetiće naš institut u Novom Sadu, par godina kasnije. Za ručak profesor Šellenberger me je izveo u restoran na obližnjoj tvrđavi, a popodne sam odspavao u njegovoj kući, nakon što je on primetio da mi se oči zatvaraju, dok smo razgovarali.

U povratku iz Manhatana, istoga dana, uzeo sam autobus za St. Pol, koji je vozio preko Des Mones, Ajova, i Mineapolisa (St. Pol i Mineapolis su dva gotovo spojena grad, zbog čega ih njihovi građani i zovu ‘’Tvin Siti’’). Razdvaja ih samo reka Misisipi.

Sledećega dana imao sam ugovorenu posetu u mlinskoj firmi Mineapolisa, gde me je primio dr Edi Bos, koji je nekada radio u istraživačkoj laboratoriji u Vinipegu, gde sam radio moju doktorsku disertaciju. Vraćajući se u Vinipeg, autobus je vozio levom stranom uz reku Misisipi, a ja sam i na ovoj relaciji uživao gledajući američka i kanadska polja puna žita. Sećao sam se priča moga oca, da je on radio kao drvoseča na vrelu reke Misisipi, blizu kanadske granice.

I ne prođe dugo vremena, moj mentor profesor dr Isidore Hlinka, predloži mi da ponovo putujem u Ameriku, gde ću prisustovati godušnjem skupu operativnih profesionalnih stručnjaka mlinske industrije Amerike i Kanade, opet u Mineapolisu, i to o trošku instituta (GRL), što sam sa zadovoljstvom prihvatio. Ovoga puta putovao sam avionom, a od aerodroma do hotela imao sam priliku da se vozim poznatom američkom limuzinom. U hotelu sam upoznao predsednika udruženja profesionalnih mlinara Amerike i izdavača časopisa Nord Vester Miler, gospodina Džordža Švorbeka.

Poslednjega dana trajanja kongresa, prolazi Džordž sa jednim onižim gospodinom i pozva me: ‘’Hajde Simo da se slikamo’’ i ja im se pridružih. Kad u njegovoj sobi predstavi Džordž meni svoga gosta, a kad ovaj reče svoje ime Mijo Rašić, ja ga upitah: ‘’Odakle ste gospodine Rašiću?’’, na što će on: ‘’Da odakle bih bio, nego iz Bosne, iz Bosanskog Broda’’. Gleda nas Džordž, ne razume, a vidi da govorimo isti jezik, pa će: ‘’Hajde da vas slikam’’ i nakon slikanja, Džordž mu objasni naš susret. Uveče smo Mijo i ja izašli na večeru u restoran i on mi je ispričao svoj životni put. Dospeo je, kaže, u Južnu Ameriku, pre pedeset godina, u Peru, radio u mlinu u Limi, tamo se oženio i stekao četiri kćerke, dao im imena naših reka: Sava, Drina, Morava i Una. Ispričao mi je i kako je postao lični prijatelj sa Titom i Kočom Popovićem. Kada je Hitler napao Jugoslaviju, Mijo mu je poslao telegram, preteći mu da će organizovati pokret protiv njega (Hitlera) ukoliko ne ostavi Jugoslaviju na miru, i na osnovu tog’ telegrama postao je prijatelj sa Titom i Kočom. I desiće se sledeće godine da je Mijo došao u Novi Sad, kod mene u goste, pa sam ga ja vozio u Beograd, gde je posetio Koču Popovića, koji je tada bio ministar inostranih poslova Jugoslavije, a sa Titom se nije uspeo videti zbog Titovih obaveza. A dok je on bio sa Kočom, ja sam ga čekao u kolima.

Ubrzo, nakon boravka u Mineapolisu, doći će vreme da su se moje studije u Vinipegu okončale i ja sam krenuo za Novi Sad, i ovoga puta autobusom Grejhund, iz Vinnipega, preko Toronta, za Njujork. Na tom putu prošao sam kroz omanji gradić Kenora, izvanredno lep grad, sa toliko vode u najbližoj okolini, po kojoj je teško odlučiti da li se više grad nalazi u vodi ili voda u gradu. A svaka kuća ima ulični pristup sa prednje strane, i gotovo sve izlaz na vodu, sa dvorišne strane. Prelepo za život. U daljoj vožnji, koja je trajala dva dana i dve noći, proputovao sam kroz nepregledne šume i beskrajna polja, kroz grad Tanderbej, u kome su ogromni silosi za izvoz žita u zemlje preko Atlantika, te kroz Sadburi, u kome je rudnik nikla, pa kroz Beri i Oriliju, stigavši uveče u Toronto. A kada smo se našli na autoputu 401, sa 16 traka, u oba smera, ulična svetla i svetla iznad autoputa su se taman upalila i prizor je bio nezaboravan. Ja sam gledao bezbroj vozila i lepote koje mi je grad Toronto pružao, prvi put u mom životu, bio sam očaran.

Na univerzitetu Toronto pronašao sam hostel, koji sam rezervisao za prenoćište, a sutradan sam kupio kartu grada i dao se u obilazak. Pešačio sam šesnaest sati, sa prekidom od samo oko dvadesetak minuta, za koje vreme sam ručao. Drugoga dana sreo sam se sa Žarkom Nikodijevićem i zajedno smo se popeli na tada najvišu zgradu u Torontu, oko 60 spratova, odakle smo uživali u pregledu jezera Ontario i okoline.

A kada sam, trećega dana, krenuo za Njujork, prvo sam stigao na Nijagarine vodopade, gde sam se zadržao do kasno uveče, kada mi je autobus nastavljao put preko Bafela. Kanadu sam napustio po mrklom mraku, a na ulazu u Ameriku nisam morao, ovoga puta, izlaziti, carinik je ušao u autobus i obavio pregled putnika. Prema karti znao sam da smo noću prošli kroz Ročester, Sirakuz i Albani, a ranom zorom ušli u Njujork. Pošto u Njujorku nisam imao rezervaciju, svoj prtljag sam zaključao u loker, dok ne nađem sobu, što sam srećom uspeo na pešačkoj distanci.

U Njujorku sam najpre prošetao do Tajms Skvera i Brodveja, neko vreme sedeo na pločniku ispred pozorišta u čijem izlogu sam video sliku Behmija Fehmiu, iz filma Skupljači perja. Drugog’ dana boravka u Njujorku, popeo sam se na zgradu Empajer Steit Bilding i posetio zgradu Ujedinjenih nacija, a trećeg dana brodom sam opplovio Manhattan, u trajanju od tri sata. Autobusima Grejhundom sam se prevezao u Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama, računam, oko 12 hiljada milja (19.000 km). A kad’ je došlo vreme putovanja za Jugoslaviju, četvrtog dana, dosta kasno uveče, gradskim autobusom odvezao sam se na aerodrom Džon Ficdžerald Kennedi, neko vreme sedeo i posmatrao mnogobrojne avione, koji su se svakoga minuta podizali i ubrzo nestajali u pomrčini neba. Prizor mi je prijao. A kad’ je došlo vreme za moj let za Frankfurt, ukrcao sam se u Džambo džet 747 Panamerikena, seo na svoje mesto i ubrzo posle poletanja zaspao. Atlantik sam ovoga puta preleteo mirno, spavajući, a kad smo aterirali na aerodromu Šenon, u Irskoj, izašao sam da proteglim noge i tek da sam sebi kažem da sam kročio na tlo Irske. Od Šenona let je dalje bio preko Diseldorfa, za Beograd.

PODELITE OVAJ TEKST NA: