АУТОБУСОМ ПО АМЕРИЦИ

Када су у Априлу окопнили снегови у Виннипегу, кренуо сам аутобусом Грејхунд на путовање по Америци. На првом прелазу канадско-америчке границе у Емерсону, на царинску контролу излазили су само путници који нису канадски или амерички држављани, ради пасошке контроле. Међу њима био сам и ја. Прилазим службенику, он узима мој југословенски пасош, гледа ко сам и одакле сам, а затим ме пита: ‘’Одакле сте господине Јелача?’’ ‘’Из Новог Сада’’, одговорим му. А он ће даље: ‘’Која улица?’’, што ме зачуди да он пита за улицу. Одговорим му и адресу, а затим ја њега упитах: ‘’Извините, господине, а зашто ме питате за улицу у Новом Саду?’’. ‘’Ја сам возио ауто у Милетићевој улици, супротним смером, па ме је тамо зауставила полиција’’, одговори ми он. Тада се обојица насмејасмо и ја му рекох ону нашу изреку, како је свет заиста мали. Врати ми он пасош и пожели ми срећан пут, махнувши ми руком.

За ручак нас је возач зауставио у Гранд Форксу. Сви путници, било нас је око петнаест, изашли смо и сели за столове, а келнер је убрзо почео да нас служи. Ја сам мало оклевао са поруџбином, јер су ми њихова јела била непозната и неубедљива. Тада је у кафану ушао Шериф, са значком на којој је писало Маршал. Ход му је био достојанствен, он веома озбиљан, а сви присутни су га поздрављали и он им је отпоздрављао благим наклонима. Ја сам га гледао нетремице, јер ми је то било први пут у животу да га видим уживо, раније сам га виђао само у америчким, каубојским филмовима.

Када смо поново ушли у наш аутобус, приметио сам да ће нас возити други шофер. Онога претходног видео сам да је узео своје ствари и оде према свом ауту, иде кући. Закључио сам да аутобуси Грејхунда возе на дугачким линијама, а да се шофери смењују у њиховим местима где који живи.

Током тога послеподнева непрестано је падала ситна киша, а ја сам претежно гледао кроз прозор и уживао у бескрајним пољима пуних жита. Тај пејзаж ми је заиста импоновао, па сам временом мало и одремао. Предвече смо стигли у Сиукс Фолс, Јужна Дакота, име града одговара индијанским називима. Надао сам се да ћу на улицама видети и неке Индијанце, али вероватно због кише нисам видео ни једнога. Током ноћи прошли смо и кроз Сиукс Сити, где су тројица млађих Индијанаца, прилично неуредног изгледа, стајали испред ресторана и пушили. Тиме ми се испунила жеља да видим Индијанце. А око поноћи стигли смо у Омоху, град који ми је деловао прилично застрашујуће. До Канзас Ситија, успео сам мало одспавати, а у Канзас Сити стигли смо у освит зоре.

У Канзас Ситију, аутобуска станица била је пуна путника и готово непрестано спикери су гласно обавештавали о аутобусима у ком правцу и када који полазе. Ту се нисам усуђивао да задремам, а знао сам да мој следећи аутобус за Манхатан полази тек након три сата. Манхатан је универзитетски град, у коме је Канзас Стеит Универзитет, где сам ја путовао у посету професору др Џону Шелленбергер.

Мој аутобус за Манхаттан возио је у правцу Денвера, Колорадо. И од како је јутро свануло, ја сам уживао гледајући непрегледна пространства житних поља. Амбијент, какав се само пожелети може. У граду Топика прошли смо поред житних силоса, са око 400 ћелија, које сам пажљиво посматрао, јер сам и сам сличне објекте у Југославији ја пројектовао.

Стигавши у Манхаттан, тај градић ме је одушевио својим изгледом, распоредом универзитетских зграда и општом чистоћом и негованим зеленилом. Градић је тада, рекли су ми, имао око 25.000 становника, од којих су студенти у већини, чак око 13.000. По договору, дочекао ме је професор др Џон Шелленбергер, провео ме кроз њихове истраживачке лабораторије, представљајући ме присутном особљу, а када смо сели у његов кабинет, придружио нам се професор др Ворд. Професора Шелленбергера ја сам познавао од нашег ранијег сусрета у Новом Саду, којом приликом сам му ја био домаћин, а професор Ворд посетиће наш институт у Новом Саду, пар година касније. За ручак професор Шелленбергер ме је извео у ресторан на оближњој тврђави, а поподне сам одспавао у његовој кући, након што је он приметио да ми се очи затварају, док смо разговарали.

У повратку из Манхатана, истога дана, узео сам аутобус за Ст. Пол, који је возио преко Дес Монес, Ајова, и Минеаполиса (Ст. Пол и Минеаполис су два готово спојена град, због чега их њихови грађани и зову ‘’Твин Сити’’). Раздваја их само река Мисисипи.

Следећега дана имао сам уговорену посету у млинској фирми Минеаполиса, где ме је примио др Еди Бос, који је некада радио у истраживачкој лабораторији у Винипегу, где сам радио моју докторску дисертацију. Враћајући се у Винипег, аутобус је возио левом страном уз реку Мисисипи, а ја сам и на овој релацији уживао гледајући америчка и канадска поља пуна жита. Сећао сам се прича мога оца, да је он радио као дрвосеча на врелу реке Мисисипи, близу канадске границе.

И не прође дуго времена, мој ментор професор др Исидоре Хлинка, предложи ми да поново путујем у Америку, где ћу присустовати годушњем скупу оперативних професионалних стручњака млинске индустрије Америке и Канаде, опет у Минеаполису, и то о трошку института (ГРЛ), што сам са задовољством прихватио. Овога пута путовао сам авионом, а од аеродрома до хотела имао сам прилику да се возим познатом америчком лимузином. У хотелу сам упознао председника удружења професионалних млинара Америке и издавача часописа Норд Вестер Милер, господина Џорџа Шворбека.

Последњега дана трајања конгреса, пролази Џорџ са једним онижим господином и позва ме: ‘’Хајде Симо да се сликамо’’ и ја им се придружих. Кад у његовој соби представи Џорџ мени свога госта, а кад овај рече своје име Мијо Рашић, ја га упитах: ‘’Одакле сте господине Рашићу?’’, на што ће он: ‘’Да одакле бих био, него из Босне, из Босанског Брода’’. Гледа нас Џорџ, не разуме, а види да говоримо исти језик, па ће: ‘’Хајде да вас сликам’’ и након сликања, Џорџ му објасни наш сусрет. Увече смо Мијо и ја изашли на вечеру у ресторан и он ми је испричао свој животни пут. Доспео је, каже, у Јужну Америку, пре педесет година, у Перу, радио у млину у Лими, тамо се оженио и стекао четири кћерке, дао им имена наших река: Сава, Дрина, Морава и Уна. Испричао ми је и како је постао лични пријатељ са Титом и Кочом Поповићем. Када је Хитлер напао Југославију, Мијо му је послао телеграм, претећи му да ће организовати покрет против њега (Хитлера) уколико не остави Југославију на миру, и на основу тог’ телеграма постао је пријатељ са Титом и Кочом. И десиће се следеће године да је Мијо дошао у Нови Сад, код мене у госте, па сам га ја возио у Београд, где је посетио Кочу Поповића, који је тада био министар иностраних послова Југославије, а са Титом се није успео видети због Титових обавеза. А док је он био са Кочом, ја сам га чекао у колима.

Убрзо, након боравка у Минеаполису, доћи ће време да су се моје студије у Винипегу окончале и ја сам кренуо за Нови Сад, и овога пута аутобусом Грејхунд, из Виннипега, преко Торонта, за Њујорк. На том путу прошао сам кроз омањи градић Кенора, изванредно леп град, са толико воде у најближој околини, по којој је тешко одлучити да ли се више град налази у води или вода у граду. А свака кућа има улични приступ са предње стране, и готово све излаз на воду, са дворишне стране. Прелепо за живот. У даљој вожњи, која је трајала два дана и две ноћи, пропутовао сам кроз непрегледне шуме и бескрајна поља, кроз град Тандербеј, у коме су огромни силоси за извоз жита у земље преко Атлантика, те кроз Садбури, у коме је рудник никла, па кроз Бери и Орилију, стигавши увече у Торонто. А када смо се нашли на аутопуту 401, са 16 трака, у оба смера, улична светла и светла изнад аутопута су се таман упалила и призор је био незабораван. Ја сам гледао безброј возила и лепоте које ми је град Торонто пружао, први пут у мом животу, био сам очаран.

На универзитету Торонто пронашао сам хостел, који сам резервисао за преноћиште, а сутрадан сам купио карту града и дао се у обилазак. Пешачио сам шеснаест сати, са прекидом од само око двадесетак минута, за које време сам ручао. Другога дана срео сам се са Жарком Никодијевићем и заједно смо се попели на тада највишу зграду у Торонту, око 60 спратова, одакле смо уживали у прегледу језера Онтарио и околине.

А када сам, трећега дана, кренуо за Њујорк, прво сам стигао на Нијагарине водопаде, где сам се задржао до касно увече, када ми је аутобус настављао пут преко Бафела. Канаду сам напустио по мрклом мраку, а на улазу у Америку нисам морао, овога пута, излазити, цариник је ушао у аутобус и обавио преглед путника. Према карти знао сам да смо ноћу прошли кроз Рочестер, Сиракуз и Албани, а раном зором ушли у Њујорк. Пошто у Њујорку нисам имао резервацију, свој пртљаг сам закључао у локер, док не нађем собу, што сам срећом успео на пешачкој дистанци.

У Њујорку сам најпре прошетао до Тајмс Сквера и Бродвеја, неко време седео на плочнику испред позоришта у чијем излогу сам видео слику Бехмија Фехмиу, из филма Скупљачи перја. Другог’ дана боравка у Њујорку, попео сам се на зграду Емпајер Стеит Билдинг и посетио зграду Уједињених нација, а трећег дана бродом сам оппловио Манхаттан, у трајању од три сата. Аутобусима Грејхундом сам се превезао у Канади и Сједињеним Америчким Државама, рачунам, око 12 хиљада миља (19.000 км). А кад’ је дошло време путовања за Југославију, четвртог дана, доста касно увече, градским аутобусом одвезао сам се на аеродром Џон Фицџералд Кеннеди, неко време седео и посматрао многобројне авионе, који су се свакога минута подизали и убрзо нестајали у помрчини неба. Призор ми је пријао. А кад’ је дошло време за мој лет за Франкфурт, укрцао сам се у Џамбо џет 747 Панамерикена, сео на своје место и убрзо после полетања заспао. Атлантик сам овога пута прелетео мирно, спавајући, а кад смо атерирали на аеродрому Шенон, у Ирској, изашао сам да протеглим ноге и тек да сам себи кажем да сам крочио на тло Ирске. Од Шенона лет је даље био преко Диселдорфа, за Београд.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: