VRTLOG
Probuđena radost graničila se sa idiotski naivnim zadovoljstvom. Martin je ponavljao iz sata u sat, upijeno stanje ekstaze, stanje koje je u nekoliko trenutaka, izbrisalo sve , stanje koje je izraslo u krila kojima je radosno mahao, podizao se do najviše tačke . Jedan sveže odigran trenutak, svetlost iluzije jedno predugo sanjano stanje
... Nestrpljiv, na završene reči nije ostavljao prazninu, budio je i hranio ugašenu neodoljivost, nije dozvoljavao ni najmanji predah, grabio je, otimao je svaki prazni trenutak i nastavljao, nastavljao... Vreli dani tekli su , proticali u iščekivanju i nadi sudara nabujalih strasti. „Da li je ovo... „ plašio se da završi misao.
Misao započetu u sedamnaestom koraku, pokretu, broju koji ništa ne znači ili je granica. Tačka ! Brisao je sumnju, neprihvatajući i najmanje zrno pada, razočarenja . Verovao je, želeo je da veruje... Prvi kišni dani, već zaboravljeni stepenik, broj na stazi koji nije video, sumnja u pokušaj radosti i presečena vrelina... Slike-reči, zamagljeni nevidljivi lik, glas u otužnom očajanju i buktinja naivnosti. Martin je ... Nisu plesale reči, s mukom iznuđena uopštenost povremeno bi probudila izbledeleost rutine. Kroz prigušenu potiskivanost, skrivali su se znaci, mogućnosti i ništa sem običnosti praznine. Vest o velikom gubitku, skoro da je sasvim prekrila nadu, nabujalo vodeno proleće u kojem su se smenjivali retki sunčevi zraci u sudarima sa teškim oblacima.
Martin je nagnut nad stubom posmatrao vrtlog stihije, u mislima smenjivale su se olovna tuga, nemoć i nevidljiva nada, i dani koje nije želeo. Prespavao bi ih. Najdublji vrtlog slika apokaliptičnog sna, i u tužnom pogledu, jedan lik, zaboravljen, ... Tromo i otežalo telo, vuklo se u vrelom , isparavajućem danu. Jedan naslućujući lik, otežanih koraka brojao je vreme, tek pregaženo vreme, od ..., od ..., od...
