ВРТЛОГ
Пробуђена радост граничила се са идиотски наивним задовољством. Мартин је понављао из сата у сат, упијено стање екстазе, стање које је у неколико тренутака, избрисало све , стање које је израсло у крила којима је радосно махао, подизао се до највише тачке . Један свеже одигран тренутак, светлост илузије једно предуго сањано стање
... Нестрпљив, на завршене речи није остављао празнину, будио је и хранио угашену неодољивост, није дозвољавао ни најмањи предах, грабио је, отимао је сваки празни тренутак и настављао, настављао... Врели дани текли су , протицали у ишчекивању и нади судара набујалих страсти. „Да ли је ово... „ плашио се да заврши мисао.
Мисао започету у седамнаестом кораку, покрету, броју који ништа не значи или је граница. Тачка ! Брисао је сумњу, неприхватајући и најмање зрно пада, разочарења . Веровао је, желео је да верује... Први кишни дани, већ заборављени степеник, број на стази који није видео, сумња у покушај радости и пресечена врелина... Слике-речи, замагљени невидљиви лик, глас у отужном очајању и буктиња наивности. Мартин је ... Нису плесале речи, с муком изнуђена уопштеност повремено би пробудила избледелеост рутине. Кроз пригушену потискиваност, скривали су се знаци, могућности и ништа сем обичности празнине. Вест о великом губитку, скоро да је сасвим прекрила наду, набујало водено пролеће у којем су се смењивали ретки сунчеви зраци у сударима са тешким облацима.
Мартин је нагнут над стубом посматрао вртлог стихије, у мислима смењивале су се оловна туга, немоћ и невидљива нада, и дани које није желео. Преспавао би их. Најдубљи вртлог слика апокалиптичног сна, и у тужном погледу, један лик, заборављен, ... Тромо и отежало тело, вукло се у врелом , испаравајућем дану. Један наслућујући лик, отежаних корака бројао је време, тек прегажено време, од ..., од ..., од...
