detalj slike: KRK Art dizajn

BELA TAMA

                                     Decembar 1993. godine, Bosna, Bihaćko ratište-Pritočki Grabež.

Od samog početka nije mirisalo na dobro. Zoran je to znao čim je na vratima ugledao vodnika Marića i njegovo nacereno lice. Zoran pogleda u Radovana i u njegovim očima pročita ono što je i sam mislio. Nenad i Mišo nisu skidali pogled s karata i novca na stolu, ali Zoran je znao da je to samo varka. Čuće svaku reč koju Marić bude izgovorio, videće svaku grimasu na njegovom licu. Ne bi već drugu godinu bili među najboljim diverzantima u korpusu da im bilo šta što se dešava oko njih može promaći. Čak ni u pauzi, u bazi daleko od fronta. Marić se još jednom naceri a grč na njegovom licu upozori Zorana da se sprema nešto uistinu ozbiljno.

,,Kartate se?'', cerio se i dalje. ,,Ako, ako. Šta drugo da se radi u ove duge zimske noći. Momci ako ste za malo akcije, komanda ima jedan zadatak za vas. Bićete nagrađeni, bez brige.''

Sada su već sva četvorica ukrstila poglede. Radovan je prvi prekinuo tišinu. ,,Pre koji daan smo se vratili iz akcije, kao što dobro znaš. Za tri dana nam je dopust. Idemo kući.''

,,Stvarno vodniče'', umeša se Mišo. ,,Zar ne može to da obavi neko drugi?''

,,Ne može.'', Marić se više nije smejao. ,, U vas imamo najviše poverenja. Ne brinite za dopust. Ako ovo uspešno obavite, dobićete dopust od  dva meseca. Biće i novca. Cigareta, pića, hrane. Ako  nešto treba vašim porodicama, bilo šta, sve će se izaći u susret. Znaš da ne bih tako nešto lagao. U komandi su zaista ozbiljni. Ako kažu da će se sve to ispoštovati, hoće.''

Nenad je odložio karte na sto. ,,Šezdeset dana? Šta treba da uradimo za šezdeset dana dopusta?'', nasmejao se. ,,Da zauzmemo Bihać?''

Marić spusti mapu na sto. Debelim znojnim prstom pokazao je tačku na mapi. ,,Znate gde je ovo?'' , upita ih.

,,Naravno'', reče Zoran. ,,Ovo je njihov rov preko puta Stene. Zeznut je. Tuku odatle  snajperima i mitraljezima. Pokrivaju prostor od Stene do nekoliko naših rovova. Prave nam dosta problema. Još kad se uključe zajedno sa onima sa Ribića glavice koji tuku PAM-om, bude baš gadno. Da nije minskog polja oko Stene, odatle bi mogli čak i da pokušaju da nam preseku put ka selu, ka Pritoci i da uđu s leđa našim rovovima na Pritočkom Grabežu.''

,,Tako je'', reče Marić. ,,Zato i hoćemo da im izbijemo iz glave i da pokušaju te ideje da sprovedu u delo. Komandi treba nekoliko odvažnih momaka koji će jednom za svagda uništiti taj rov. Da im više  ne padne na pamet da se tu stacioniraju.''

Tišina je ovaj put dugo trajala. Diverzanti su se ćutke gledali i Zoran je osećao kako nervoza u sobi narasta. Bila je toliko gusta da se gotovo mogla seći kroz vazduh.

,,Mariću'', Zoran se mrštio. ,,Ne znam koji je pametnjaković to smislio. To je ludost. Dobro znaš da im ne možemo prići s bokova. Niti s leđa. Nema šanse. Taj prostor je žestoko pokriven. Izginućemo.''

,,Iznenadićemo ih.'', reče Marić. ,,Udarićemo ih preko onog pravca iz kojeg nikako ne očekuju.'' On povuče prstom pravu liniju od Stene do rova.

Nenad je prvi reagovao. ,,Preko minskog polja? Jesi li ti normalan? Ta mapa nije lažna. Tamo zaista postoje mine. Ljudi su ginuli. To dobro znaš.''

,,Saslušajte me'', reče Marić. ,,Nisam lud ni pijan. Znam šta govorim.''

,,Lud jesi'', dobaci Mišo. ,,Da nisi lud ne bi bazao po minskim poljima i noću provodio ljude kroz njih. Znam da si se vrzmao i oko Stene, ali tamo je najzajebanije minsko polje na tom delu fronta. Kroz njega niko normalan ne bi prošao.''

Marićeve oči sijale su užareno, kao u bunilu, u nekoj vrsti čudnog ushićenja. Uhvatio je Mišu za rukav i svrdlao mu očima po licu. ,,Mapa jeste tačna...ali samo delimično. Nijedna mapa nije tačna do kraja, sto posto. Čačkao sam, hodao, pipao, ispitivao. Došao sam i do nekih koji su postavljali to minsko polje, dali su mi dobre informacije. Pronašao sam rupu u polju. Razlomljenu, vijugavu , cik-cak stazu koja vrluda između mina. Prošao sam njom nekoliko puta zadnjih dana. Večeri. Noću. Znaš koliko se dobro orijentišem u prostoru. Tu ne grešim.''

Ne greši. Zoran i nesvesno klimnu glavom. Marić je u po noći i najgore pomrčine mogao odvesti i dovesti smenu do bilo koje tačke na liniji. Nikada nije omanuo. Nikada.

Za sve postoji prvi put, javi mu se neki unutrašnji, zlokobni glas. Zoran se strese.

,,Došao sam na manje od pedeset metara od njihovog rova'', nastavio je Marić. ,, Video sam ih jasno. Bilo je rizično da sam nešto pokušam. Nije bilo nikoga ko bi išao sa mnom. Niko nije hteo. Izvestio sam komandu. Mišljenja su da treba iskoristiti stazu u minskom polju i eliminisati rov.''

,,Sereš'', uzviknu Radovan. ,,Sereš da si došao na pedeset metara od njih. Sereš da si našao put usred najgoreg minskog polja. Ne verujem ti ni reč. Lažeš. Lupetaš. Pijan si. Lud si.''

,,Ne serem'', reče Marić. ,,Ne igram se kad su ovakve stvari u pitanju. Dve godine s vama delim dobro i zlo. Zar mislite da bi vas tek tako odveo pred streljački vod? ''

,,Kako...kako si zamislio da to uradimo?'', pitao je Zoran. ,,Ne dajem pristanak da idemo bez izviđanja. Neću grlom u jagode na tako opasnom terenu. Znam da si stručnjak za minska polja , ali čak ni tebi ne mogu verovati na reč. Tu stazu moramo proveriti.''

,,Ako pristanete večeras idemo'', reče Marić. ,,Sutra veče ćemo proveriti stazu. Samo ti i ja, Zorane. Ostali neka budu u pripravnosti na Steni, ako nešto krene po zlu. To je sve što mogu da vam ponudim od proveravanja. Ako zeznem, ginem i ja. Na vama je da mi verujete ili ne. Ne smemo previše oklevati, prekosutra napadamo.'' Ponovo ih pogleda, jednog po jednog. ,,Komanda izuzetno ceni vaše dosadašnje zasluge. Niko vas ne tera. Ovo je dobrovoljna akcija. Ako nećete, nećete, nema naređenja da se mora. Ako pristanete, razumete šta to znači. Komanda nas ne šalje zvanično, ako nešto krene po zlu, peru ruke od nas. Reći će da smo izveli akciju na sopstvenu ruku i sopstvenu odgovornost.''

,,Baš lepo'', zajedljivo reče Mišo. ,,A lovorike će deliti svi.''

,,Samo vi'', reče Marić. ,,Ja idem s vama, ali ne tražim ništa za sebe. Sve nagrade  idu samo vama.''

Gledali su se, razmišljali, vagali. Marić se povukao u ćošak sobe, pustio ih je da šapuću, pričaju tiho promuklim glasovima, većaju, dogovaraju se. Činilo mu se da to traje čitavu večnost. Pomislio je da nema šanse da pristanu. Bilo je previše opasno i rizično. Čak i za njih. Razumeo je, nije mogao da ih krivi. Prošao je pored njih, ruka mu je već bila na vratima, kada je začuo Zoranov glas.

,,Jebiga. Šezdeset dana je šezdeset dana. Pristajemo.''

Stajali su na hladnom, mračnom poligonu , ispod pahulja koje su im padale po licima i kosi. Slušali su govor koji je predugo trajao i po njihovom mišljenju bio potpuno nepotreban. Poručnik Berić je međutim insistirao da im održi jedan patriotski borbeni govor i od toga nije odustajao, a sa njim nije bilo rasprave. Zoran je primetio da se i Marić vrpolji. Prestali su da ga slušaju-posmatrali su pahulje koje su ih neumorno zasipale. Čudno, pomislio je Zoran, te pahulje nisu nestajale u crnilu noći, naprotiv, činilo se kao da one gutaju noć, kao da se belilo koje donose širi bez kraja i konca. Zoran je osetio da su i ostali uznemireni. Nije im to bila prva ratna zima, ali ovakvu teskobu i uznemirenost nisu nikad osetili. Konačno, besmisleno poručnikovo trabunjanje se završi, on im požele sreću, salutiraše mu i  krenuše ka kombiju koji će ih odvesti na položaje.

Iz kombija je dopirala muzika, prvo neki narodnjaci, a onda ,,Marš na Drinu'', taman kad su krenuli u vozilo, nešto je zakrkljalo na uređaju, kao da se neka traka odmotavala a onda je začuo reči od kojih je pretrnuo.

,,Mančester, Ingland, Ingland...Let the sunchine in''

,,Gasi to jebem ti!'' viknu Mišo. Vozač opsova i ugasi. Kasno. U Zoranovoj glavi već se formirala slika iz pesme čije je delove upravo čuo i filma koji je obožavao još kao tinejdžer. Kosa. Sad mu nije bilo do obožavanja. Jasno je video pred sobom sliku; Kloda Bergera i vojnike koji marširaju  u transportni avion koji će ih odvesti u Vijetnam. Duboko crnilo ih je gutalo , jednog po jednog. Kao što su i oni ulazili u kombi, samo što je svuda oko njih bilo belo koje je gutalo noć. Zoran se sećao šta je bilo na kraju Klodovog puta. Groblje. Hoće li tako završiti i njihov put? Njegov? Grobljem? Hoće li ostaviti kosti negde na Grabežu, na ničijoj zemlji poviše Bihaća? Znao je kako obični borci, rezervisti i gušteri zovu Grabež. Zona sumraka. Mnogo je života progutano u Zoni. Hoće li progutati i njihove?

,,Ovo je loše znamenje'', progunđa Radovan. ,,Ne sviđa mi se ovo.''

,,Ajde ne kukaj ko zadušna baba'', reče Nenad. ,,To je samo glupa pesma.'' Ali nije mislio tako. Zoran je to video u njegovim očima. Video je u njima nešto što nije video nikada pre.

Strah.

Ipak su put započeli pesmom. Odjekivala je kroz noć, hrabrili su se sopstvenim glasovima, zvukovima za koje su se nadali da rasteruju ono što je nepoznato, neuhvatljivo, raslo svuda oko njih. Kako su zalazili dublje u Grmeč, pesma je sve više slabila. Grane džinovskih četinara šibale su sve češće po prozorima i vratima kombija, a sa njih je udarao sneg. Činilo se kao da kombi sve više puzi po planini, stisnut između drveća kao u kakvom lavirintu. Okolo je bila tama, ali svuda iz tame je izbijao sneg, belilo, nešto što je više ličilo na smrt nego li najcrnja noć. Zoranu su se grane drveća činile kao kandže, kandže nekog divovskog, monstruoznog stvorenja koje svaki čas mogu uhvatiti i podići kombi i oduvati ga u ništavilo. Njegov izvežbani, ratnički um pokušao je da odagna sulude misli ali bezuspešno-nešto jače ih je guralo, nadirale su i plavile razum bezumnom snagom. Negde iza te bele tame zamišljao je da postoje oči, da lice te beline ima zastrašujući kez i da ono upravlja i drvećem, da su te grane samo produžeci njegovih/njenih ruku?,  da idu pravo u susret, u zagrljaj tome, u zagrljaj tami i da im nema spasa, da ih to vodi u neki drugi, čoveku sasvim nepoznati i nedokučivi svet.

Prišli su Grabežu, slaba pesma je potpuno stala. Zoran ipak odahnu ; makar su izašli iz šume. Video je kasarnu, hangar, ljude. Pozdravili su se sa vozačem i krenuli peške prema Zoni.

Položaj-Stena.

 

Loša osećanja i teskoba lošeg predosećaja pratili su ih i sutradan. Grabež je bio prekriven tankim slojem snega, vladala je neobična tišina ali neka zloslutnost visila je u vazduhu i mučila ih. Činilo im se da iz šiblja i listopadnog drveća koje se pružalo svuda oko njih ne vreba samo neprijatelj, već da vreba sama smrt-nešto belo, neživotno, uspavano, što vodi u večnu tamu. Dan je bio dug kao godina. Jedva su dočekali noć. Pušili su u tišini, retko progovarajući. Mišo pogleda na sat. Izmeni zabrinute poglede sa Radovanom i Nenadom. Ako se Zoran i vodnik Marić ne vrate za pet minuta, to je značilo da se neće ni vratiti. Da se sve obustavlja.

Prošla su tri minuta. Četiri.

Iz šume dopre tihi, dogovoreni zvižduk. Došlo im je da zaigraju od sreće.

Marić se cerio. Zoran ih zagrli. Smejao se. ,,Ludak je u pravu'', reče. ,,Postoji staza. Prošli smo i vratili se. Došli smo im na trideset metara. Drugi rovovi su im daleko. Imaćemo dovoljno vremena da ih skenjamo i bezbedno se vratimo.''

,,Sutra veče'', reče Marić. ,,Dobro se odmorite i spremite. Sutra je novogodišnje veče. Biće malo neoprezniji nego inače, ljudi se i nesvesno opuste na praznike. Neće očekivati napad, pogotovo ne iz ovog pravca. Računam na vas, neće biti greške. Rešićemo ih što brže, sa što manje pucnjave. ''

Klimnuše glavama. Zoran je računao ako uspeju neopaženo da smaknu stražara, da neće ni biti potrebe za pucanjem. Možda će se cela stvar moći obaviti sa hladnim oružjem, razmišljao je.

 

Još jedan tmuran i teskoban dan se vukao. Mrtvi, nestvarni pejzaž zimskog Grabeža nagrizao je um i volju. Sneg je nekoliko puta počinjao da pada, pa prestajao. Kada je konačno stao, pejzaž kao da se zaledio, zamrzao u nepomičnom trenutku, ostao u nekom posebnom prostor-vremenu koji je potpuno odvojen od ostatka sveta. Uistinu, pomisli Zoran, ovde u smrtonosnoj Zoni, vladala su posebna pravila. Linija između života i smrti tu je bila najtanja. Ipak kako se veče primicalo, volja im se vraćala, uzbuđenje je raslo. Trnci su im prolazili niz kičmu, ali ne straha, već od radosti i uzbuđenja pred akciju. Kad krenu, nestaće bespotrebne misli i sve što ih tišti, turobna zimska atmosfera, mrtvo drveće bez lišća, razmišljanja o mrtvom crnilu koje guta živote. Nestaće sećanje na pesmu iz Kose dok su poput zombija ulazili u kombi. Ispred njih će biti samo neprijatelj, nikakvo bestelesno zimsko čudovište, već običan neprijatelj, čovek od krvi i mesa. Radiće ono što najbolje umeju i za šta su i obučeni.

Ugasiše i poslednju cigaretu. Proveriše još jednom oružje i opremu. Noć je već uveliko pala.

,,Okej momci, to je to.'', reče Marić. ,,Ima da ih dignemo iz rovova. Idemo im čestitati Novu godinu.'', nacerio se. ,, Ja i Zoran idemo prvi. U sredini, Radovan i Nenad. Mišo poslednji, čuva nam leđa i odstupnicu. Držite dogovoreno rastojanje i pravac. S Božijom pomoći, otpremićemo ih noćas u večna lovišta. Krećemo.''

 

Noć je. Tama je duboka i gusta, ali belilo ( opet to belo! ) kao da je razbija, poput mesečine upija mrak i čini ih, Zoran misli, vidljivim kao na dlanu. Zoran zna da je to varka čula, da ih ne mogu videti kroz tamu i gusto granje i šiblje, ali ne može da se otrese osećaja izloženosti. I opet te grane što se spuštaju kao kandže, što ih dotiču i grebu dok se kreću pačijim hodom, dok bešumno puzaju pogleda uprtog u tamu. Ponovo ima osećaj da ga nešto gleda iz zaslepljujuće, bele tame, neko svevideće, stravično oko. Grane koje se njišu sada mu liče na kosu, kosu nečeg demonskog što se ceri i jauče kroz tamu. Srećan je što ne vidi dobro njihova lica, jer je ubeđen da bi na njima video isto.

,,Dvesta metara'', Marić pokazuje prstima ugovoreni znak. Klimaju glavama. Još dvesta metara do cilja, do dobro sakrivenog i obezbeđenog neprijateljskog rova.

Tišina je potpuna. Hodaju i puze naizmenično. Čini se da je svaki korak kao večnost. Da svaki metar prelaze pola sata. ,,Sto sedamdeset'', daje im Marić uskoro znak.

Sve je stalo, zamrzlo se. Kreću se kao u snu. Vreme kao da stoji. Zoran zna da ulaze u najkritičniju fazu za nekih dvadesetak, tridesetak metara. Više ne sme da se proizvede ni najmanji šum, ni najslabija grančica pod njihovim nogama ne sme da krcne. Ovoliko blizu rova, neprijatelj neće rizikovati da šumove pripiše zečevima ili jazavcima, već će odmah otvoriti vatru.

Moraju biti tihi kao smrt, bešumni poput tame koja se valja.

,,Sto pedeset'', Marić daje znak. Sada već vide obrise rova u daljini, dobro skrivenog drvećem i gustim rastinjem.

U ovakvim trenucima, Zoran postaje ubeđen da je Grabež uistinu Zona sumraka, izdvojen od ostatka sveta u nekoj dimenziji koja egzistira mimo svih ostalih, ili paralelno s njima. Jer noćas ne postoji ništa na svetu sem njih, neprijateljskog rova i vojnika, minskog polja i čudovišne bele tame. Ne postoje sela ispod planine, ne postoji Bihać, ne postoji niko kod kuće ko ih čeka, ne postoji uopšte svet. Postoji samo ovaj trenutak i samo ovaj prostor, zarobljen u svom vremenu.

,,Stotinu'', Marić pokazuje. Još samo stotinu metara. Rov se sve jasnije vidi. Prsti su im na obaraču, uskoro će videti i neprijateljskog stražara. Zoran je osećao kako tenzija raste, kako seče kroz gustinu tame kao nožem. Još malo, još samo malo, pomisli. Samo da konačno krene akcija, da prestane puzanje kroz tamu. Kad počne, sve će biti lakše.

,,Sedamdeset metara'', dade znak Marić i oni pripremiše noževe.

Tada poče pakao. Tama je progovorila.

Stotine metara daleko od njih, zatreštaše na desnom boku rafali. Zbunjeno se zgledaše. Rafali se ponovo oglasiše. Zatim je usledio odgovor na njih.

Puškaranje se poput vatre, prenosilo na celu liniju. Više nisu znali ko je prvi počeo, a ko odgovorio. Nije bilo ni bitno. Cela linija je treštala.

,,Sranje'', pomisli Zoran. Isto su pomislili i ostali.

Iz neprijateljskog rova suknu vatra prema Steni, meci iz mitraljeza i automatskih pušaka kidali su visoko iznad njihovih glava koru drveća. Treštalo je sve više. Besno su se zgledali. Ovako blizu neprijateljskog rova, nije moglo biti reči ni o kakvom razgovoru. Ipak, Zoran je rizikovao. Prošaptao je Mariću: ,,Šta da radimo?Ostali smo zaglavljeni pred rovom. Ne možemo ni napred ni nazad dok ovo ne prestane.''

,,Ne znam'', procedi Marić. ,,Nekim idiotima je palo na pamet da šenluče usred noći. Sranje! Vraćamo se nazad. Previše je rizično, pod ovakvim okolnostima.

Nešto grunu blizu njih, žestoko. Smrdilo je na dim i plamen. Onda grunu ponovo, zasu ih kamenje, zemlja, izlomljene grane. Marić tiho opsova : ,,Naši! Oni nisu normalni. Neko je naredio artiljerijsku paljbu.''

Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: