детаљ слике: КРК Арт дизајн

БЕЛА ТАМА

                                     Децембар 1993. године, Босна, Бихаћко ратиште-Приточки Грабеж.

Од самог почетка није мирисало на добро. Зоран је то знао чим је на вратима угледао водника Марића и његово нацерено лице. Зоран погледа у Радована и у његовим очима прочита оно што је и сам мислио. Ненад и Мишо нису скидали поглед с карата и новца на столу, али Зоран је знао да је то само варка. Чуће сваку реч коју Марић буде изговорио, видеће сваку гримасу на његовом лицу. Не би већ другу годину били међу најбољим диверзантима у корпусу да им било шта што се дешава око њих може промаћи. Чак ни у паузи, у бази далеко од фронта. Марић се још једном нацери а грч на његовом лицу упозори Зорана да се спрема нешто уистину озбиљно.

,,Картате се?'', церио се и даље. ,,Ако, ако. Шта друго да се ради у ове дуге зимске ноћи. Момци ако сте за мало акције, команда има један задатак за вас. Бићете награђени, без бриге.''

Сада су већ сва четворица укрстила погледе. Радован је први прекинуо тишину. ,,Пре који даан смо се вратили из акције, као што добро знаш. За три дана нам је допуст. Идемо кући.''

,,Стварно водниче'', умеша се Мишо. ,,Зар не може то да обави неко други?''

,,Не може.'', Марић се више није смејао. ,, У вас имамо највише поверења. Не брините за допуст. Ако ово успешно обавите, добићете допуст од  два месеца. Биће и новца. Цигарета, пића, хране. Ако  нешто треба вашим породицама, било шта, све ће се изаћи у сусрет. Знаш да не бих тако нешто лагао. У команди су заиста озбиљни. Ако кажу да ће се све то испоштовати, хоће.''

Ненад је одложио карте на сто. ,,Шездесет дана? Шта треба да урадимо за шездесет дана допуста?'', насмејао се. ,,Да заузмемо Бихаћ?''

Марић спусти мапу на сто. Дебелим знојним прстом показао је тачку на мапи. ,,Знате где је ово?'' , упита их.

,,Наравно'', рече Зоран. ,,Ово је њихов ров преко пута Стене. Зезнут је. Туку одатле  снајперима и митраљезима. Покривају простор од Стене до неколико наших ровова. Праве нам доста проблема. Још кад се укључе заједно са онима са Рибића главице који туку ПАМ-ом, буде баш гадно. Да није минског поља око Стене, одатле би могли чак и да покушају да нам пресеку пут ка селу, ка Притоци и да уђу с леђа нашим рововима на Приточком Грабежу.''

,,Тако је'', рече Марић. ,,Зато и хоћемо да им избијемо из главе и да покушају те идеје да спроведу у дело. Команди треба неколико одважних момака који ће једном за свагда уништити тај ров. Да им више  не падне на памет да се ту стационирају.''

Тишина је овај пут дуго трајала. Диверзанти су се ћутке гледали и Зоран је осећао како нервоза у соби нараста. Била је толико густа да се готово могла сећи кроз ваздух.

,,Марићу'', Зоран се мрштио. ,,Не знам који је паметњаковић то смислио. То је лудост. Добро знаш да им не можемо прићи с бокова. Нити с леђа. Нема шансе. Тај простор је жестоко покривен. Изгинућемо.''

,,Изненадићемо их.'', рече Марић. ,,Ударићемо их преко оног правца из којег никако не очекују.'' Он повуче прстом праву линију од Стене до рова.

Ненад је први реаговао. ,,Преко минског поља? Јеси ли ти нормалан? Та мапа није лажна. Тамо заиста постоје мине. Људи су гинули. То добро знаш.''

,,Саслушајте ме'', рече Марић. ,,Нисам луд ни пијан. Знам шта говорим.''

,,Луд јеси'', добаци Мишо. ,,Да ниси луд не би базао по минским пољима и ноћу проводио људе кроз њих. Знам да си се врзмао и око Стене, али тамо је најзајебаније минско поље на том делу фронта. Кроз њега нико нормалан не би прошао.''

Марићеве очи сијале су ужарено, као у бунилу, у некој врсти чудног усхићења. Ухватио је Мишу за рукав и сврдлао му очима по лицу. ,,Мапа јесте тачна...али само делимично. Ниједна мапа није тачна до краја, сто посто. Чачкао сам, ходао, пипао, испитивао. Дошао сам и до неких који су постављали то минско поље, дали су ми добре информације. Пронашао сам рупу у пољу. Разломљену, вијугаву , цик-цак стазу која врлуда између мина. Прошао сам њом неколико пута задњих дана. Вечери. Ноћу. Знаш колико се добро оријентишем у простору. Ту не грешим.''

Не греши. Зоран и несвесно климну главом. Марић је у по ноћи и најгоре помрчине могао одвести и довести смену до било које тачке на линији. Никада није омануо. Никада.

За све постоји први пут, јави му се неки унутрашњи, злокобни глас. Зоран се стресе.

,,Дошао сам на мање од педесет метара од њиховог рова'', наставио је Марић. ,, Видео сам их јасно. Било је ризично да сам нешто покушам. Није било никога ко би ишао са мном. Нико није хтео. Известио сам команду. Мишљења су да треба искористити стазу у минском пољу и елиминисати ров.''

,,Сереш'', узвикну Радован. ,,Сереш да си дошао на педесет метара од њих. Сереш да си нашао пут усред најгорег минског поља. Не верујем ти ни реч. Лажеш. Лупеташ. Пијан си. Луд си.''

,,Не серем'', рече Марић. ,,Не играм се кад су овакве ствари у питању. Две године с вама делим добро и зло. Зар мислите да би вас тек тако одвео пред стрељачки вод? ''

,,Како...како си замислио да то урадимо?'', питао је Зоран. ,,Не дајем пристанак да идемо без извиђања. Нећу грлом у јагоде на тако опасном терену. Знам да си стручњак за минска поља , али чак ни теби не могу веровати на реч. Ту стазу морамо проверити.''

,,Ако пристанете вечерас идемо'', рече Марић. ,,Сутра вече ћемо проверити стазу. Само ти и ја, Зоране. Остали нека буду у приправности на Стени, ако нешто крене по злу. То је све што могу да вам понудим од проверавања. Ако зезнем, гинем и ја. На вама је да ми верујете или не. Не смемо превише оклевати, прекосутра нападамо.'' Поново их погледа, једног по једног. ,,Команда изузетно цени ваше досадашње заслуге. Нико вас не тера. Ово је добровољна акција. Ако нећете, нећете, нема наређења да се мора. Ако пристанете, разумете шта то значи. Команда нас не шаље званично, ако нешто крене по злу, перу руке од нас. Рећи ће да смо извели акцију на сопствену руку и сопствену одговорност.''

,,Баш лепо'', заједљиво рече Мишо. ,,А ловорике ће делити сви.''

,,Само ви'', рече Марић. ,,Ја идем с вама, али не тражим ништа за себе. Све награде  иду само вама.''

Гледали су се, размишљали, вагали. Марић се повукао у ћошак собе, пустио их је да шапућу, причају тихо промуклим гласовима, већају, договарају се. Чинило му се да то траје читаву вечност. Помислио је да нема шансе да пристану. Било је превише опасно и ризично. Чак и за њих. Разумео је, није могао да их криви. Прошао је поред њих, рука му је већ била на вратима, када је зачуо Зоранов глас.

,,Јебига. Шездесет дана је шездесет дана. Пристајемо.''

Стајали су на хладном, мрачном полигону , испод пахуља које су им падале по лицима и коси. Слушали су говор који је предуго трајао и по њиховом мишљењу био потпуно непотребан. Поручник Берић је међутим инсистирао да им одржи један патриотски борбени говор и од тога није одустајао, а са њим није било расправе. Зоран је приметио да се и Марић врпољи. Престали су да га слушају-посматрали су пахуље које су их неуморно засипале. Чудно, помислио је Зоран, те пахуље нису нестајале у црнилу ноћи, напротив, чинило се као да оне гутају ноћ, као да се белило које доносе шири без краја и конца. Зоран је осетио да су и остали узнемирени. Није им то била прва ратна зима, али овакву тескобу и узнемиреност нису никад осетили. Коначно, бесмислено поручниково трабуњање се заврши, он им пожеле срећу, салутираше му и  кренуше ка комбију који ће их одвести на положаје.

Из комбија је допирала музика, прво неки народњаци, а онда ,,Марш на Дрину'', таман кад су кренули у возило, нешто је закркљало на уређају, као да се нека трака одмотавала а онда је зачуо речи од којих је претрнуо.

,,Манчестер, Ингланд, Ингланд...Лет тхе сунцхине ин''

,,Гаси то јебем ти!'' викну Мишо. Возач опсова и угаси. Касно. У Зорановој глави већ се формирала слика из песме чије је делове управо чуо и филма који је обожавао још као тинејџер. Коса. Сад му није било до обожавања. Јасно је видео пред собом слику; Клода Бергера и војнике који марширају  у транспортни авион који ће их одвести у Вијетнам. Дубоко црнило их је гутало , једног по једног. Као што су и они улазили у комби, само што је свуда око њих било бело које је гутало ноћ. Зоран се сећао шта је било на крају Клодовог пута. Гробље. Хоће ли тако завршити и њихов пут? Његов? Гробљем? Хоће ли оставити кости негде на Грабежу, на ничијој земљи повише Бихаћа? Знао је како обични борци, резервисти и гуштери зову Грабеж. Зона сумрака. Много је живота прогутано у Зони. Хоће ли прогутати и њихове?

,,Ово је лоше знамење'', прогунђа Радован. ,,Не свиђа ми се ово.''

,,Ајде не кукај ко задушна баба'', рече Ненад. ,,То је само глупа песма.'' Али није мислио тако. Зоран је то видео у његовим очима. Видео је у њима нешто што није видео никада пре.

Страх.

Ипак су пут започели песмом. Одјекивала је кроз ноћ, храбрили су се сопственим гласовима, звуковима за које су се надали да растерују оно што је непознато, неухватљиво, расло свуда око њих. Како су залазили дубље у Грмеч, песма је све више слабила. Гране џиновских четинара шибале су све чешће по прозорима и вратима комбија, а са њих је ударао снег. Чинило се као да комби све више пузи по планини, стиснут између дрвећа као у каквом лавиринту. Около је била тама, али свуда из таме је избијао снег, белило, нешто што је више личило на смрт него ли најцрња ноћ. Зорану су се гране дрвећа чиниле као канџе, канџе неког дивовског, монструозног створења које сваки час могу ухватити и подићи комби и одувати га у ништавило. Његов извежбани, ратнички ум покушао је да одагна сулуде мисли али безуспешно-нешто јаче их је гурало, надирале су и плавиле разум безумном снагом. Негде иза те беле таме замишљао је да постоје очи, да лице те белине има застрашујући кез и да оно управља и дрвећем, да су те гране само продужеци његових/њених руку?,  да иду право у сусрет, у загрљај томе, у загрљај тами и да им нема спаса, да их то води у неки други, човеку сасвим непознати и недокучиви свет.

Пришли су Грабежу, слаба песма је потпуно стала. Зоран ипак одахну ; макар су изашли из шуме. Видео је касарну, хангар, људе. Поздравили су се са возачем и кренули пешке према Зони.

Положај-Стена.

 

Лоша осећања и тескоба лошег предосећаја пратили су их и сутрадан. Грабеж је био прекривен танким слојем снега, владала је необична тишина али нека злослутност висила је у ваздуху и мучила их. Чинило им се да из шибља и листопадног дрвећа које се пружало свуда око њих не вреба само непријатељ, већ да вреба сама смрт-нешто бело, неживотно, успавано, што води у вечну таму. Дан је био дуг као година. Једва су дочекали ноћ. Пушили су у тишини, ретко проговарајући. Мишо погледа на сат. Измени забринуте погледе са Радованом и Ненадом. Ако се Зоран и водник Марић не врате за пет минута, то је значило да се неће ни вратити. Да се све обуставља.

Прошла су три минута. Четири.

Из шуме допре тихи, договорени звиждук. Дошло им је да заиграју од среће.

Марић се церио. Зоран их загрли. Смејао се. ,,Лудак је у праву'', рече. ,,Постоји стаза. Прошли смо и вратили се. Дошли смо им на тридесет метара. Други ровови су им далеко. Имаћемо довољно времена да их скењамо и безбедно се вратимо.''

,,Сутра вече'', рече Марић. ,,Добро се одморите и спремите. Сутра је новогодишње вече. Биће мало неопрезнији него иначе, људи се и несвесно опусте на празнике. Неће очекивати напад, поготово не из овог правца. Рачунам на вас, неће бити грешке. Решићемо их што брже, са што мање пуцњаве. ''

Климнуше главама. Зоран је рачунао ако успеју неопажено да смакну стражара, да неће ни бити потребе за пуцањем. Можда ће се цела ствар моћи обавити са хладним оружјем, размишљао је.

 

Још један тмуран и тескобан дан се вукао. Мртви, нестварни пејзаж зимског Грабежа нагризао је ум и вољу. Снег је неколико пута почињао да пада, па престајао. Када је коначно стао, пејзаж као да се заледио, замрзао у непомичном тренутку, остао у неком посебном простор-времену који је потпуно одвојен од остатка света. Уистину, помисли Зоран, овде у смртоносној Зони, владала су посебна правила. Линија између живота и смрти ту је била најтања. Ипак како се вече примицало, воља им се враћала, узбуђење је расло. Трнци су им пролазили низ кичму, али не страха, већ од радости и узбуђења пред акцију. Кад крену, нестаће беспотребне мисли и све што их тишти, туробна зимска атмосфера, мртво дрвеће без лишћа, размишљања о мртвом црнилу које гута животе. Нестаће сећање на песму из Косе док су попут зомбија улазили у комби. Испред њих ће бити само непријатељ, никакво бестелесно зимско чудовиште, већ обичан непријатељ, човек од крви и меса. Радиће оно што најбоље умеју и за шта су и обучени.

Угасише и последњу цигарету. Проверише још једном оружје и опрему. Ноћ је већ увелико пала.

,,Океј момци, то је то.'', рече Марић. ,,Има да их дигнемо из ровова. Идемо им честитати Нову годину.'', нацерио се. ,, Ја и Зоран идемо први. У средини, Радован и Ненад. Мишо последњи, чува нам леђа и одступницу. Држите договорено растојање и правац. С Божијом помоћи, отпремићемо их ноћас у вечна ловишта. Крећемо.''

 

Ноћ је. Тама је дубока и густа, али белило ( опет то бело! ) као да је разбија, попут месечине упија мрак и чини их, Зоран мисли, видљивим као на длану. Зоран зна да је то варка чула, да их не могу видети кроз таму и густо грање и шибље, али не може да се отресе осећаја изложености. И опет те гране што се спуштају као канџе, што их дотичу и гребу док се крећу пачијим ходом, док бешумно пузају погледа упртог у таму. Поново има осећај да га нешто гледа из заслепљујуће, беле таме, неко свевидеће, стравично око. Гране које се њишу сада му личе на косу, косу нечег демонског што се цери и јауче кроз таму. Срећан је што не види добро њихова лица, јер је убеђен да би на њима видео исто.

,,Двеста метара'', Марић показује прстима уговорени знак. Климају главама. Још двеста метара до циља, до добро сакривеног и обезбеђеног непријатељског рова.

Тишина је потпуна. Ходају и пузе наизменично. Чини се да је сваки корак као вечност. Да сваки метар прелазе пола сата. ,,Сто седамдесет'', даје им Марић ускоро знак.

Све је стало, замрзло се. Крећу се као у сну. Време као да стоји. Зоран зна да улазе у најкритичнију фазу за неких двадесетак, тридесетак метара. Више не сме да се произведе ни најмањи шум, ни најслабија гранчица под њиховим ногама не сме да крцне. Оволико близу рова, непријатељ неће ризиковати да шумове припише зечевима или јазавцима, већ ће одмах отворити ватру.

Морају бити тихи као смрт, бешумни попут таме која се ваља.

,,Сто педесет'', Марић даје знак. Сада већ виде обрисе рова у даљини, добро скривеног дрвећем и густим растињем.

У оваквим тренуцима, Зоран постаје убеђен да је Грабеж уистину Зона сумрака, издвојен од остатка света у некој димензији која егзистира мимо свих осталих, или паралелно с њима. Јер ноћас не постоји ништа на свету сем њих, непријатељског рова и војника, минског поља и чудовишне беле таме. Не постоје села испод планине, не постоји Бихаћ, не постоји нико код куће ко их чека, не постоји уопште свет. Постоји само овај тренутак и само овај простор, заробљен у свом времену.

,,Стотину'', Марић показује. Још само стотину метара. Ров се све јасније види. Прсти су им на обарачу, ускоро ће видети и непријатељског стражара. Зоран је осећао како тензија расте, како сече кроз густину таме као ножем. Још мало, још само мало, помисли. Само да коначно крене акција, да престане пузање кроз таму. Кад почне, све ће бити лакше.

,,Седамдесет метара'', даде знак Марић и они припремише ножеве.

Тада поче пакао. Тама је проговорила.

Стотине метара далеко од њих, затрешташе на десном боку рафали. Збуњено се згледаше. Рафали се поново огласише. Затим је уследио одговор на њих.

Пушкарање се попут ватре, преносило на целу линију. Више нису знали ко је први почео, а ко одговорио. Није било ни битно. Цела линија је трештала.

,,Срање'', помисли Зоран. Исто су помислили и остали.

Из непријатељског рова сукну ватра према Стени, меци из митраљеза и аутоматских пушака кидали су високо изнад њихових глава кору дрвећа. Трештало је све више. Бесно су се згледали. Овако близу непријатељског рова, није могло бити речи ни о каквом разговору. Ипак, Зоран је ризиковао. Прошаптао је Марићу: ,,Шта да радимо?Остали смо заглављени пред ровом. Не можемо ни напред ни назад док ово не престане.''

,,Не знам'', процеди Марић. ,,Неким идиотима је пало на памет да шенлуче усред ноћи. Срање! Враћамо се назад. Превише је ризично, под оваквим околностима.

Нешто груну близу њих, жестоко. Смрдило је на дим и пламен. Онда груну поново, засу их камење, земља, изломљене гране. Марић тихо опсова : ,,Наши! Они нису нормални. Неко је наредио артиљеријску паљбу.''

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: