LICE NESREĆE ILI NjENO NALIČJE
Bila je jedna devojka, crna kao noć, svetla kao najsunčaniji letnji dan, stvarna kao san, nestvarna kao izvesnost... Neka devojka. Drhtavih ruku je prebrajala dane, lovila zvezde i krila ih u nedra. Smelo je gracioznom, vrlo lepom nogom, gazila vremena pomno tražeći...
Devojka kao i svaka, rekli bi ljudi, ali kada bi samo na trenutak zastali kraj nje, tek da udahnu miomir njene kose ili pomiluju, potpuno nesvesno, senku njenog vitkog stasa, tek tada bi uvideli zapletene uzdahe među čežnjivim prstima i hitre otkucaje svih vremena u skladnim grudima, i put krvavo crven kraj njenih stopala, koji ju je pratio gde god ona krenula.
Kao omađijani, oni bi zaboravljali svoje živote, svoja imena, slutnje i strahove, stremljenja i nadanja, i sve, baš sve što ih se ticalo, a bez njih nije moglo da se završi. A ona bi ih najpre posmatrala, zatim bi ih gađala zvezdama iz nedara, prezrivo terala, pa ih merila i opet premeravala onim krvavo crvenim putem... I odlazila bi ponovo, jer ni za jednu zvezdu ničije čelo nije bilo stvoreno, i ni za čije se noge onaj put nije hvatao... Vitezovi, ratnici, krvnici, prosjaci, pesnici, glumci, sanjari, prestupnici, državnici, udovci, pijanci, i sasvim lepi i bez mana mladići, nisu bili za njenu meru stvoreni.
Zato je sve češće odlazila u šume, da tamo na miru preklinje nebo da je običnom učini. I nebo se smilovalo, darovalo joj je mač od mesečevog zraka iskovan i reklo: „U vreme ono kad Sunce ugasne i noći nestane, na mestu na kom se zatekneš pojaviće se lice tvoje nesreće!“ I zbilja, nakon nekog vremena Sunce ugasnu, noći nestade, a devojka čvrsto držeći mač obema rukama, visoko iznad glave, čekaše lice svoje nesreće... Kad nebo zapara munja, pred sobom ugleda vlastiti lik.
Iz knjige kratke proze Eve Rančić: „Ljubavnik sunčeve kćeri“
