ЛИЦЕ НЕСРЕЋЕ ИЛИ ЊЕНО НАЛИЧЈЕ
Била је једна девојка, црна као ноћ, светла као најсунчанији летњи дан, стварна као сан, нестварна као извесност... Нека девојка. Дрхтавих руку је пребрајала дане, ловила звезде и крила их у недра. Смело је грациозном, врло лепом ногом, газила времена помно тражећи...
Девојка као и свака, рекли би људи, али када би само на тренутак застали крај ње, тек да удахну миомир њене косе или помилују, потпуно несвесно, сенку њеног витког стаса, тек тада би увидели заплетене уздахе међу чежњивим прстима и хитре откуцаје свих времена у складним грудима, и пут крваво црвен крај њених стопала, који ју је пратио где год она кренула.
Као омађијани, они би заборављали своје животе, своја имена, слутње и страхове, стремљења и надања, и све, баш све што их се тицало, а без њих није могло да се заврши. А она би их најпре посматрала, затим би их гађала звездама из недара, презриво терала, па их мерила и опет премеравала оним крваво црвеним путем... И одлазила би поново, јер ни за једну звезду ничије чело није било створено, и ни за чије се ноге онај пут није хватао... Витезови, ратници, крвници, просјаци, песници, глумци, сањари, преступници, државници, удовци, пијанци, и сасвим лепи и без мана младићи, нису били за њену меру створени.
Зато је све чешће одлазила у шуме, да тамо на миру преклиње небо да је обичном учини. И небо се смиловало, даровало јој је мач од месечевог зрака искован и рекло: „У време оно кад Сунце угасне и ноћи нестане, на месту на ком се затекнеш појавиће се лице твоје несреће!“ И збиља, након неког времена Сунце угасну, ноћи нестаде, а девојка чврсто држећи мач обема рукама, високо изнад главе, чекаше лице своје несреће... Кад небо запара муња, пред собом угледа властити лик.
Из књиге кратке прозе Еве Ранчић: „Љубавник сунчеве кћери“
