KOMBINOVANA PUTOVANjA 

Kao projektant mlina u Titelu, putovao sam u Prag sa direktorom Kombinata Titel Mitom Šilić i mojim tehničarom Svetozarem, zvanim ‘’Cveće’’. Kada smo u Pragu obavili komercijalne pregovore o kupovini opreme za mlin, otputovali smo u Pardubice, u pratnji čehoslovačkog predstavnika. U Pardubicama je bio tehnički biro, gde smo razgovarali o tehničkim karakteristikama mašina koje smo kupovali. Zatim smo posetili fabriku u kojoj se data oprema proizvodila. Kada smo iz Praga stigli u Pardubice, u hotelu u kome smo imali smeštaj, dočekalo nas je neko slavlje sa jugoslovenskim zastavicama na stolovima, pa je izgledalo kao da je isto pripremljeno za nas, i mi smo im se pridružili.

Te večeri proveli smo se neplanirano, dobro. Cvećeta umalo nismo oženili. Par dana nakon povratka u Jugoslaviju, američki ambasador organizovao je prijem u ambasadi za predstavnike poljoprivrednih kombinata Vojvodine. Kako Mito Šilić nije znao engleski, on je poslao mene u ime Kombinata Titel, i dao mi svoj mercedes sa vozačem. Neposredno pre odbrane doktorske disertacije, nas osam projektanata iz Mlinoinvesta otputovali smo u Dansku, u posetu firmi ‘’Kongskilde’’. Ja sam putovao avionom, zbog bojazni da ne zakasnim na odbranu disertacije, a ostalih sedam saradnika putovali su sa dva automobila. Naš projektni biro ‘’Mlinoinvest’’ projektovao je semenske stanice za žita, a kako su bile nastupile teškoće vezane za devizna naplaćivanja iz inostranstva, firma Kongskilde nas je ugostila, umesto kompenzacije za svoja dugovanja. Kongskilde nam je jednoga dana organizovao pecanje u Severnom moru.

Iznajmili su čak brod, sa posadom, koja nam je spremila večeru od ulovljene ribe. Isplovili smo do kraja teritorijalnih voda Danske, na 12 km od Norveške i ulov je bio dosta dobar, ali iznad svega zanimljiv i nezaboravan. Kako sam ja od ranije sarađivao sa danskom firmom ABC Hansen Internešenel, posetio sam ih i oni su mi obezbedili avio let, preko Beča, pošto je nastala neka teškoća sa redovnim letom iz Kopenhagena za Beograd. Tako sam stigao kući, dan ranije, na vreme za odbranu disertacije. Ispalo je dobro da sam leteo avionom i moja predosećanja ispostavila su se mogućim.

Godine 1978. dva puta sam boravio u Istočnoj Nemačkoj, DDR. Prvi put u Drezdenu, gde smo kupovali opremu za mlin u Adi. Njihova oprema važila je kao jedna od najboljih na tržištu, a cene su bile prihvatljive za naše investitore. Drugo putovanje, iste godine, obavio sam takođe u Drezdenu, kod istog proizvođača mlinske opreme, ovoga puta za mlin u Mladenovcu, koji sam ja takođe projektovao. Tih godina obe Nemačke, Istočna i Zapadna, koristile su isti aerodrom, pored Berlina, ali mi koji smo imali vize za Istočnu Nemačku nismo mogli ulaziti u grad Berlin. U martu 1979. godine boravio sam u Kopenhagenu, u firmi ABC Hansen Internešenal i radio na projektu mlina u Mus Džo, Kanada. Saradnik mi je bio Nils Kol, a domaćin, direktor Kampman Olsen. Doputovao je iz Kanade i Lesli Pali. Olsen i Pali su planirali mene za tehničkog direktora datog mlina.

Prvoga dana na ručak me je vodio Nils Kol u jedan veoma skupi hotel. Tom prilikom ponudio mi je da za sebe i moju suprugu izaberem satove po želji, koje mi je nudio Lesli Pali. Kada sam ih pogledao i video da su im cene 500+ dolara, rekao sam Nilsu: ‘’Nils, kaži ti Lesliu da mu se ja najsrdačnije zahvaljujem, ali da ja ne želim te satove. Imam ja moj sat koji sam u Moskvi platio 20 rubalja i taj mi pokazuje tačno vreme, a ja ne patim da imam bilo šta sa čuvenim markama. Meni ne treba bolji sat. Marka za mene nema nikakav interes’’. Nisam želeo da se osećam zavisnim ni od koga. Istoga meseca putovao sam jednoga dana u Minhen, kojom prilikom sam sa Lesliem Pali potpisao našu zajedničku patentnu prijavu u nemačkom patentnom birou. Toga dana iz Novog Sada sam došao kolima na aerodrom u Surčinu, seo u avion za Minhen, obavio sa Lesliem potrebne potpise, ručali smo zajedno, i ja sam se istoga dana vratio za Beograd i Novi Sad. Celokupno putovanje trajalo je samo jedan dan. Te godine putovao sam i u Španiju sa saradnikom Miodragom Vitorac. Išli smo da vidimo mlin za preradu kukuruza u Valenciji. Iz Madrida za Valenciju avion je kasnio, a nije bilo informacija na semaforu o kašnjenju i umalo da smo propustili naš avion. Tek u zadnjim trenucima, najavljen je let za Valenciju i mi smo formalno trčali preko travnjaka da bi smo stigli u avion, kao poslednji putnici. A kada je avion sleteo u Valenciju, videli smo da krave pasu na aerodromu, što znači da postoji opasnost da se krava nađe i na pisti gde avioni sleću i poleću. U Valenciji smo bili gosti švajcarske firme Bihler Braders iz Ucvila, koja je bez konkurencije najbolja firma u svetu u domenu mlinske industrije.

Prilikom obilaska proizvodnih pogona zapazio sam da bi se mogli postaviti električni grejači na usisnim krajevima vazduha za pneumatski transport produkata mlevenja, na koji način bi se proizvod istovremeno sušio tokom transporta. Tu moju ideju, kasnije sam saopštio u tehničkom birou Bilera i oni su, nakon razmatranja, istu prihvatili i nagradili me, kao kredit mojoj radnoj organizaciji u vrednosti od 264.000 švajcarskih franaka. Iz Valencije putovali smo, u povratku, preko Madrida za Brisel, u tamošnje predstavništvo Bilera. U tom predstavništvu boravili smo samo jedno posle podne, informišući se o njihovim proizvodima od kukuruza koji se dobijaju primenom ekstrudera. Posle večere našli smo se na javnom trgu u centru Brisela, na kome je te večeri bilo slavlje hiljadite godišnjice Belgije, na kojoj su bili prisutni svi članovi kraljevske porodice. Tako smo, eto, imali priliku da vidimo belgijskog kralja Boduena sa celokupnom svitom. U povratku za Beograd leteli smo preko Ciriha i Beča, pa smo na ovom kružnom putovanju posetili, Španiju, Belgiju, Švajcarsku i Austriju. A u godini 1979-oj putovao sam u Kopenhagen, Danska, u poseru firmi DDS Krojer. Krojer je čuvena danska firma za proizvodnju opreme za takozvanu suvu preradu kukuruza u visoko-fruktozne sirupe i alkohol.

Kombinat Vrbas je u to vreme pripremao projektnu dokumentaciju za datu proizvodnju, a ja sam u toj organizaciji bio na funkciji direktora, pa smo razmatrali sve poznate svetske firme, da bi smo se odlučili za opremu onih koje smo procenjivali da su nam najsigurniji. Za poređenje sa Krojerom važile su američke firme, čiji postupak je bazirao na takozvanoj mokroj preradi. Svakako, i jedan i drugi postupak, u međusobnim poređenjima imaju svojih prednosti i mana. Sa mnom u poseti danskim firmama bili su dr Jovan Jakovljević, profesor tehnološkog fakulteta u Novom Sadu i Nada Nestorović, arhitekta kombinata Vrbas. Uporedo sa obilaskom pogona Krojera, u Kopenhagenu, posetili smo i pogone industrije za proizvodnju enzima Novo Indastris. Primenom bilo kog’ postupka u preradi kukuruza koriste se enzimi, a Novo je svakako najbolji na svetu. Nakon moga referisanja u kombinatu Vrbas, generalni direktor Nikić je želeo da se o istome uvere i njegovi bliži saradnici, pa smo organizovali još jednu posetu Krojeru, u kojoj su učestvovali Bata Kurjakov, zamenik generalnog direktora i Tomislav Vojvodić, direktor razvoja Kombinata Vrbas. I ovom prilikom pored Krojera posetili smo i Novo Industries, a u povratku svratili smo i u Hamburg, Nemačka, da posetimo jednu fabriku alkohola.

Tokom 1980. godine odlučili smo se za suvi postupak prerade kukuruza, po tehnologiji danske firme DDS Krojer, pa je uz to išao i mlin švajcarske firme Biler Braders. U tu svrhu, moj tehničar Svetozar i ja, kao projektanti mlina išli smo u Biler, na dogovore sa njihovim projektantima. Proveli smo dva dana, radeći u Bilerovom projektnom birou, a slobodan dan, bila je nedelja, šetali smo uz Ciriško jezero i tražili grob naše Mileve Marić Ajnštajn. Pet godina kasnije, danska firma Novo Industries, u kojoj je radio naš kolega Radivoje Glavardanov, kao predstavnik za Jugoslaviju, organizovao je posetu nekim manjim fabrikama alkohola u Nemačkoj i Danskoj. Radivoje je okupio nekolicinu potencijalnih kupaca enzima, Dragana Medić, direktora fabrike alkohola u Osječini, Gačića iz Gornjeg Milanovca, mene i još neke tehnologe. Prva poseta bila je u fabrici kod Minhena, zatim slična u Danskoj, a sve nas je i ovom prilikom odveo u Krojer, pošto su i oni imali fabrike visoko-fruktoznih sirupa i alkohola, i svakako na kraju smo posetili fabriku enzima Novo. Nakon rada u Vrbasu, kada sam radio u spoljnoj trgovini, putovao sam često u Lajpcig, DDR, neki put i u Mađarsku.

I dok sam radio za UNIDO u Beč sam putovao više puta, takođe. Inače, tih godina, sedamdesetih i osamdesetih, projektovali smo i gradili mnogo, a putovanja je bilo na pretek. U Rusiju sam putovao osam puta, u Dansku desetak puta, u Finsku četiri puta, sa po kojim danom obilazeći i Štokholm, Švedska, i još dosta ostalih evropskih država.

U Ameriku i Kanadu putovao sam četrnaest puta, a bilo je slučajeva da se vratim sa tih putovanja, ne uspem ni da se vremenski adaptiram, pa ponovo preko okeana. Atlantik okean do sada sam preleteo 71 put. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: