КОМБИНОВАНА ПУТОВАЊА 

Као пројектант млина у Тителу, путовао сам у Праг са директором Комбината Тител Митом Шилић и мојим техничаром Светозарем, званим ‘’Цвеће’’. Када смо у Прагу обавили комерцијалне преговоре о куповини опреме за млин, отпутовали смо у Пардубице, у пратњи чехословачког представника. У Пардубицама је био технички биро, где смо разговарали о техничким карактеристикама машина које смо куповали. Затим смо посетили фабрику у којој се дата опрема производила. Када смо из Прага стигли у Пардубице, у хотелу у коме смо имали смештај, дочекало нас је неко славље са југословенским заставицама на столовима, па је изгледало као да је исто припремљено за нас, и ми смо им се придружили.

Те вечери провели смо се непланирано, добро. Цвећета умало нисмо оженили. Пар дана након повратка у Југославију, амерички амбасадор организовао је пријем у амбасади за представнике пољопривредних комбината Војводине. Како Мито Шилић није знао енглески, он је послао мене у име Комбината Тител, и дао ми свој мерцедес са возачем. Непосредно пре одбране докторске дисертације, нас осам пројектаната из Млиноинвеста отпутовали смо у Данску, у посету фирми ‘’Конгскилде’’. Ја сам путовао авионом, због бојазни да не закасним на одбрану дисертације, а осталих седам сарадника путовали су са два аутомобила. Наш пројектни биро ‘’Млиноинвест’’ пројектовао је семенске станице за жита, а како су биле наступиле тешкоће везане за девизна наплаћивања из иностранства, фирма Конгскилде нас је угостила, уместо компензације за своја дуговања. Конгскилде нам је једнога дана организовао пецање у Северном мору.

Изнајмили су чак брод, са посадом, која нам је спремила вечеру од уловљене рибе. Испловили смо до краја територијалних вода Данске, на 12 км од Норвешке и улов је био доста добар, али изнад свега занимљив и незабораван. Како сам ја од раније сарађивао са данском фирмом АБЦ Хансен Интернешенел, посетио сам их и они су ми обезбедили авио лет, преко Беча, пошто је настала нека тешкоћа са редовним летом из Копенхагена за Београд. Тако сам стигао кући, дан раније, на време за одбрану дисертације. Испало је добро да сам летео авионом и моја предосећања испоставила су се могућим.

Године 1978. два пута сам боравио у Источној Немачкој, ДДР. Први пут у Дрездену, где смо куповали опрему за млин у Ади. Њихова опрема важила је као једна од најбољих на тржишту, а цене су биле прихватљиве за наше инвеститоре. Друго путовање, исте године, обавио сам такође у Дрездену, код истог произвођача млинске опреме, овога пута за млин у Младеновцу, који сам ја такође пројектовао. Тих година обе Немачке, Источна и Западна, користиле су исти аеродром, поред Берлина, али ми који смо имали визе за Источну Немачку нисмо могли улазити у град Берлин. У марту 1979. године боравио сам у Копенхагену, у фирми АБЦ Хансен Интернешенал и радио на пројекту млина у Мус Џо, Канада. Сарадник ми је био Нилс Кол, а домаћин, директор Кампман Олсен. Допутовао је из Канаде и Лесли Пали. Олсен и Пали су планирали мене за техничког директора датог млина.

Првога дана на ручак ме је водио Нилс Кол у један веома скупи хотел. Том приликом понудио ми је да за себе и моју супругу изаберем сатове по жељи, које ми је нудио Лесли Пали. Када сам их погледао и видео да су им цене 500+ долара, рекао сам Нилсу: ‘’Нилс, кажи ти Леслиу да му се ја најсрдачније захваљујем, али да ја не желим те сатове. Имам ја мој сат који сам у Москви платио 20 рубаља и тај ми показује тачно време, а ја не патим да имам било шта са чувеним маркама. Мени не треба бољи сат. Марка за мене нема никакав интерес’’. Нисам желео да се осећам зависним ни од кога. Истога месеца путовао сам једнога дана у Минхен, којом приликом сам са Леслием Пали потписао нашу заједничку патентну пријаву у немачком патентном бироу. Тога дана из Новог Сада сам дошао колима на аеродром у Сурчину, сео у авион за Минхен, обавио са Леслием потребне потписе, ручали смо заједно, и ја сам се истога дана вратио за Београд и Нови Сад. Целокупно путовање трајало је само један дан. Те године путовао сам и у Шпанију са сарадником Миодрагом Виторац. Ишли смо да видимо млин за прераду кукуруза у Валенцији. Из Мадрида за Валенцију авион је каснио, а није било информација на семафору о кашњењу и умало да смо пропустили наш авион. Тек у задњим тренуцима, најављен је лет за Валенцију и ми смо формално трчали преко травњака да би смо стигли у авион, као последњи путници. А када је авион слетео у Валенцију, видели смо да краве пасу на аеродрому, што значи да постоји опасност да се крава нађе и на писти где авиони слећу и полећу. У Валенцији смо били гости швајцарске фирме Бихлер Брадерс из Уцвила, која је без конкуренције најбоља фирма у свету у домену млинске индустрије.

Приликом обиласка производних погона запазио сам да би се могли поставити електрични грејачи на усисним крајевима ваздуха за пнеуматски транспорт продуката млевења, на који начин би се производ истовремено сушио током транспорта. Ту моју идеју, касније сам саопштио у техничком бироу Билера и они су, након разматрања, исту прихватили и наградили ме, као кредит мојој радној организацији у вредности од 264.000 швајцарских франака. Из Валенције путовали смо, у повратку, преко Мадрида за Брисел, у тамошње представништво Билера. У том представништву боравили смо само једно после подне, информишући се о њиховим производима од кукуруза који се добијају применом екструдера. После вечере нашли смо се на јавном тргу у центру Брисела, на коме је те вечери било славље хиљадите годишњице Белгије, на којој су били присутни сви чланови краљевске породице. Тако смо, ето, имали прилику да видимо белгијског краља Бодуена са целокупном свитом. У повратку за Београд летели смо преко Цириха и Беча, па смо на овом кружном путовању посетили, Шпанију, Белгију, Швајцарску и Аустрију. А у години 1979-ој путовао сам у Копенхаген, Данска, у посеру фирми ДДС Кројер. Кројер је чувена данска фирма за производњу опреме за такозвану суву прераду кукуруза у високо-фруктозне сирупе и алкохол.

Комбинат Врбас је у то време припремао пројектну документацију за дату производњу, а ја сам у тој организацији био на функцији директора, па смо разматрали све познате светске фирме, да би смо се одлучили за опрему оних које смо процењивали да су нам најсигурнији. За поређење са Кројером важиле су америчке фирме, чији поступак је базирао на такозваној мокрој преради. Свакако, и један и други поступак, у међусобним поређењима имају својих предности и мана. Са мном у посети данским фирмама били су др Јован Јаковљевић, професор технолошког факултета у Новом Саду и Нада Несторовић, архитекта комбината Врбас. Упоредо са обиласком погона Кројера, у Копенхагену, посетили смо и погоне индустрије за производњу ензима Ново Индастрис. Применом било ког’ поступка у преради кукуруза користе се ензими, а Ново је свакако најбољи на свету. Након мога реферисања у комбинату Врбас, генерални директор Никић је желео да се о истоме увере и његови ближи сарадници, па смо организовали још једну посету Кројеру, у којој су учествовали Бата Курјаков, заменик генералног директора и Томислав Војводић, директор развоја Комбината Врбас. И овом приликом поред Кројера посетили смо и Ново Индустриес, а у повратку свратили смо и у Хамбург, Немачка, да посетимо једну фабрику алкохола.

Током 1980. године одлучили смо се за суви поступак прераде кукуруза, по технологији данске фирме ДДС Кројер, па је уз то ишао и млин швајцарске фирме Билер Брадерс. У ту сврху, мој техничар Светозар и ја, као пројектанти млина ишли смо у Билер, на договоре са њиховим пројектантима. Провели смо два дана, радећи у Билеровом пројектном бироу, а слободан дан, била је недеља, шетали смо уз Циришко језеро и тражили гроб наше Милеве Марић Ајнштајн. Пет година касније, данска фирма Ново Индустриес, у којој је радио наш колега Радивоје Главарданов, као представник за Југославију, организовао је посету неким мањим фабрикама алкохола у Немачкој и Данској. Радивоје је окупио неколицину потенцијалних купаца ензима, Драгана Медић, директора фабрике алкохола у Осјечини, Гачића из Горњег Милановца, мене и још неке технологе. Прва посета била је у фабрици код Минхена, затим слична у Данској, а све нас је и овом приликом одвео у Кројер, пошто су и они имали фабрике високо-фруктозних сирупа и алкохола, и свакако на крају смо посетили фабрику ензима Ново. Након рада у Врбасу, када сам радио у спољној трговини, путовао сам често у Лајпциг, ДДР, неки пут и у Мађарску.

И док сам радио за УНИДО у Беч сам путовао више пута, такође. Иначе, тих година, седамдесетих и осамдесетих, пројектовали смо и градили много, а путовања је било на претек. У Русију сам путовао осам пута, у Данску десетак пута, у Финску четири пута, са по којим даном обилазећи и Штокхолм, Шведска, и још доста осталих европских држава.

У Америку и Канаду путовао сам четрнаест пута, а било је случајева да се вратим са тих путовања, не успем ни да се временски адаптирам, па поново преко океана. Атлантик океан до сада сам прелетео 71 пут. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: