Budni život i san
„Ta zvezda, ona danju spava. Posmatrao sam njen san. Drugima je to budni život, a ja, znam da to je san. Ona živi noću, tada je skrivena... Zašto mi ljudi ne veruju?"
Dan, jutro, nije bilo za hod po njemu. Ta misao, iza zatvorenog pogleda, zgrčenog tela, sna između sna i buđenja bila je u Martinovoj polumisli. Nepotpunoj misli i nedovoljno izraženom osećanju trenutka. Nije se potrudio da otvori pogled i posle viđenja naziranog odluči. Za njega je dovoljno bilo poluosećanje, nesavršeni izgubljeni instikt da nesigurno odluči šta sa sobom. Nastavljao je, produžio je ... Razbuđenost, ples sitnih sumnji, nije mu davao mir, makar toliko da prekine apatični san, da se igra sa njim i da ...
Nekakvi nepostojeći dodiri, klizili su od tačke do tačke po njegovom licu. Neki dodiri, ni neprijatni, ni uzbudljivi, podizali su kapke, sa namerom da otvore pogled, ali odupirao se. Menjao je vijugavi, tromi oblik u pokretu , bežao, bez želje da rukom u nepogledu, zamahne, otera nezvanog gosta ili više njih. Raširi pogled u tamu, u tamu lica pritisnutog u nevidljivost. Razbuđen, već umiran od sopstvene apatije, pogleda u ...
Niz imaginarnih zvezdica, samo njemu vidljivih, one zvezdice koje su predznaci pada u nesvesno, ili umorna rađanja... Poklekao je, nije do kraja stigao u naumu, da u neželji prepoznavanja uobičajenosti, preskočiće vreme. Ipak, mada sa teskobnom prazninom, ustaće, potpuno se razbuditi, činiti sve uobičajeno i „uživaće“ u priređenoj iluziji. „Ovaj dan. Ne mora biti baš preslikan. „ pogledom u sunce koje se veselo igralo, Martin je pronašao tačku oslonca, opravdanje , potvrdu. „ Nešto ću dodati ovom danu, makar i najbanalniju sitnicu. A u to može spadati ? Nove poderane pantalone, poneću stare patike u pokretu na nekom novom putu. Umesto ... u torbu ću poneti veselu prazninu i dan može biti sasvim lep, potpuno drugačiji. Na putu susrešću...“ zaustavi radosni niz pomisli, u strahu da rutina ne naruši želju i sasvim preokrene tok. Stavi ruku preko usta, zaustavi disanje, reči u pokušaju, kao u dečjoj igri ili... Zaustavi izgovorene misli.
Sa druge strane nepostojanja, sijala je jedna zvezda. Uvek danju, živela je pod svetlosti sunca i gasila bi se sa prvim mrakom. Ona mu je čudno ušetala u misli dok je sa mukom izvlačio nogu po nogu iz žitkog blata. Pogledom koji bi otrgao u pokretima između, pomislio bi na nju, pogledom hitro je potražio, i vraćao se u glib stvarnosti. Kroz neprepoznatljivu stazu koračao je, zastajao, u travi skidao naslage blata i uporno po horizontu, vrteći se u krug tražio je.? Da li je potrebno da mi veruju? Ja znam da je tako jer ja...
Kroz uho mu je klizila pesma, takt po takt melodije. Ulazili su plovili i ... Kroz pogled levog oka, plovila je do tačke uma, lepila se i nestajala kroz zatvoreno desno oko... Ko? Šta? Raširio je dlan, proveravao je da li to kapi razdiru dan.
