Будни живот и сан
„Та звезда, она дању спава. Посматрао сам њен сан. Другима је то будни живот, а ја, знам да то је сан. Она живи ноћу, тада је скривена... Зашто ми људи не верују?"
Дан, јутро, није било за ход по њему. Та мисао, иза затвореног погледа, згрченог тела, сна између сна и буђења била је у Мартиновој полумисли. Непотпуној мисли и недовољно израженом осећању тренутка. Није се потрудио да отвори поглед и после виђења назираног одлучи. За њега је довољно било полуосећање, несавршени изгубљени инстикт да несигурно одлучи шта са собом. Настављао је, продужио је ... Разбуђеност, плес ситних сумњи, није му давао мир, макар толико да прекине апатични сан, да се игра са њим и да ...
Некакви непостојећи додири, клизили су од тачке до тачке по његовом лицу. Неки додири, ни непријатни, ни узбудљиви, подизали су капке, са намером да отворе поглед, али одупирао се. Мењао је вијугави, троми облик у покрету , бежао, без жеље да руком у непогледу, замахне, отера незваног госта или више њих. Рашири поглед у таму, у таму лица притиснутог у невидљивост. Разбуђен, већ умиран од сопствене апатије, погледа у ...
Низ имагинарних звездица, само њему видљивих, оне звездице које су предзнаци пада у несвесно, или уморна рађања... Поклекао је, није до краја стигао у науму, да у нежељи препознавања уобичајености, прескочиће време. Ипак, мада са тескобном празнином, устаће, потпуно се разбудити, чинити све уобичајено и „уживаће“ у приређеној илузији. „Овај дан. Не мора бити баш пресликан. „ погледом у сунце које се весело играло, Мартин је пронашао тачку ослонца, оправдање , потврду. „ Нешто ћу додати овом дану, макар и најбаналнију ситницу. А у то може спадати ? Нове подеране панталоне, понећу старе патике у покрету на неком новом путу. Уместо ... у торбу ћу понети веселу празнину и дан може бити сасвим леп, потпуно другачији. На путу сусрешћу...“ заустави радосни низ помисли, у страху да рутина не наруши жељу и сасвим преокрене ток. Стави руку преко уста, заустави дисање, речи у покушају, као у дечјој игри или... Заустави изговорене мисли.
Са друге стране непостојања, сијала је једна звезда. Увек дању, живела је под светлости сунца и гасила би се са првим мраком. Она му је чудно ушетала у мисли док је са муком извлачио ногу по ногу из житког блата. Погледом који би отргао у покретима између, помислио би на њу, погледом хитро је потражио, и враћао се у глиб стварности. Кроз непрепознатљиву стазу корачао је, застајао, у трави скидао наслаге блата и упорно по хоризонту, вртећи се у круг тражио је.? Да ли је потребно да ми верују? Ја знам да је тако јер ја...
Кроз ухо му је клизила песма, такт по такт мелодије. Улазили су пловили и ... Кроз поглед левог ока, пловила је до тачке ума, лепила се и нестајала кроз затворено десно око... Ко? Шта? Раширио је длан, проверавао је да ли то капи раздиру дан.
