detalj slike: KRK Art dizajn, ilij@art

(KLACKA)LICA NA (PO) RUBU SUTONA  

„... bol je samo plemstvo jedino ...“

Šarl Bodler  

,,... iz grudi mi izbi (...) drvo crnine,

odgurnu kosti, otvori mi telo ...“

Gabrijela Mistral

Verica Tadić 

Prvi roman Miloša Tabića Tomasa, kroz poetski bruj i romantičarski obol, na samom početku uvlači nas neosetno, već posle nekoliko stranica, u psihološko-socijalni lavirint. Ako je pisac ulazak u "hram harmonije i misterije stvaralaštva" morao da plati titanskim bolom, onda će i čitalac biti uzdrman vrtoglavicom teksta. Malobrojni likovi, koje srećemo u Tabićevom romanu “Pođimo časkom umreti”, nisu nam posve nepoznati. Promenili su samo mesta i imena. Sa još neraspakovanim koferima, u kojima nose "samo iskustvo patnje", polako ulaze u prve pasuse. U traganju za "lepotom koja će spasiti svet", stalno se sele u nova mesta, prolaze kroz razna iskušenja.Svuda oko nas i u nama prepoznajemo Nastasje Filipovne, braću Karamazove, Rogožine. Kako nas lako preplavi toplo (sa)osećanje prema knezu Miškinu! I po nekim našim ulicama hoda Neli, umotana u kaftan tuge koji nose: „Poniženi i uvređeni“, samo se ona sada, u Tabićevom romanu, zove Malena.

Živi drugačiji život, u izmenjenim okolnostima, ali sa istim ožiljcima u duši. Vraćajući se u tešnjarski kraj u kome je (od)rasla, uzalud pokušava da izbegne (n e) v i d lj i v e senke. "Korzo (zatvorenih) kuća" budi stari, neugašeni vrisak očaja. Seća je na zatvorena vrata iza kojih je njena majka somnabulno i razvratno uranjala u zagrljaj brojnih protuva, u nadi da će, bar za trenutak, zavarati sudbinu, pobeći od onoga što jeste, i naći lek za bedu i siromaštvo. No, ponor koji posle toga ostaje, zjapi još više i guta samopouzdanje, jer "čovek je (samo) uže razapeto između životinje i nadčoveka", kaže Niče, i ne zna se u šta će se to "uže nad provalijom" pretvoriti i gde će i kad pući ili pretegnuti na jednu ili drugu stranu, nagonsku i divlju ili samosvesnu i uzvišenu. Koliko ćemo raznih sebe otkriti, zavisi i od toga kroz koja ćemo sve iskušenja proći. Dakle, ma koliko sebe upoznavali, ne znamo ko smo, a još manje ko su ti drugi u nama.

Ovako bi o tome proslovila dva velikana, iz dva različita veka, da su se slučajno sreli.

–  Ne dovedi me u iskušenje (...) ne daj da vidim ko sam?

From bi zamišljeno pogledao u Šopenhauera i klimnuo glavom, potpuno svestan činjenice da u teškim okolnostima nijedan čovek ne liči na sebe, na onog i onakvog sebe koji ne mora da poništava sopstvenu i tuđu lepotu. Zatim bi, jedva čujno i rasejano, ponovio ko zna koliko puta izrečenu tvrdnju, obrazlažući je u nešto mekanijoj i prozirnijoj formi rečenice.

–  Da, dragi moj Art, u svim okolnostima mi smo uslovljeni raznim izazovima, ali uvek moramo sebi postaviti to najvažnije pitanje: „Ko sam ja?" 

I svako ko spozna to sudbonosno: “ ja sam ono što činim“, možda neće uvek izbeći zamke, ali neće ni zauvek biti izgubljen. 

Kroz neočekivana i kontroverzna ponašanja i ispoljavanja, Tabićevi junaci, baš kao i kod Dostojevskog, otkrivaju sebi i nama neispitane dubine ljudske psihe. Iz mračnih katakombi penju se u prozračne nebeske predele,pa opet padaju i gube se u sudaru najoprečnijih osećanja. Vole ono što su prezirali, preziru ono što su voleli. Tako će i Malena zavoleti slikara Sašu, jednog od noćnih posetilaca svoje majke, prema kome je, kao dete, osećala najveći prezir.

Dovodeći nas u Tešnjar (stari deo grada Valjeva), na periferiju životnih destinacija, gde su nekada živeli najsiromašniji Romi i drugi siromašni žitelji, pisac nam prikazuje skoro nestvarne prizore. Teško je i zamisliti uslove u kojima ti ljudi žive. U toj čađavoj nedođiji, punoj oronulih kućeraka, nedostupnih puteva, rano ostarelih muškaraca i žena, usred poroka i kala, gde od teškog rada obućarima je "obraz grublji od kože, sa kojom rade", lepota Malenine majke jedini je svetionik oko koga se okupljaju.

Rođeni tamo gde "prestaje svetlost", zadojeni "boemijom ulice", katkad divlji i svirepi, češće gordi i plemeniti, Tešnjarci, o kojima niko nije brinuo i čiji životi ni za novinske rubrike nisu bili poželjna tema, zauvek su našli svoje mesto pod suncem u duši svog sugrađanina i romanopisca. A gde bi drugo do u duši čovekovoj bilo više topline? Samo su u njoj tragovi sveži i kad život izbledi. Možemo se zapitati i ovako: Da li bi i bilo romana da ga nisu zaslužili oni koji opstaju u neljudskim uslovima, bore se sa stalnom nemaštinom i bedom, ali iz svog (g u) b i t k a izvlače poslednji atom dobrote, odriču se lične sreće da bi je poklonili drugom? Malena će žrtvovati jedino i najlepše što ima, Sašinu ljubav, jer bi u toj ljubavi živela i patnja njene prijateljice Kaće, koja svim svojim bićem želi Sašu. Kaćin otac Miloš oženiće se Malenom, iako zna da ga ne voli. Njegov ceo život stao je u taj jedan jedini trenutak, u kome će pokušati da je učini srećnom u prvoj bračnoj noći, iz koje se neće probuditi.

Roman nema strogo žanrovsko opredeljenje. Sastavljen je od pasusa prepunih poetskog polena i romantičarskih doživljaja. Na pojedinim mestima realistički ton ustupa mesto metanaraciji. Ipak, u njima ima najviše svežih životnih sokova i mirisa. Glavna junakinja, tj. Malena, ovako će opisati svom mentoru slikarstva, Lidiji, način na koji doživljava i pamti utiske:

"deda miriše naštavljenu kožu (...)

Saša na crvenu boju (...)

ti mirišeš na vatru..."

Upravo tim, naizgled običnim i jednostavnim govorom, dotiče se sama suština stvari. Zapravo, precizno i jasno priča se o bitnom. Asocijativna jezgra u obliku pasusa mogu se posmatrati i kao pojedinačne ljudske sudbine, koje se prepliću i povezuju, i tako međusobno uslovljene srastaju u zajedničko štivo, koje se preliva u Vaseljenski prostor. Ako je za novu zbirku pesama, „Tminar inatnik“ , Miloša Tabića, Blagoje I. Ranković ustvrdio da je "pokrenula nadu Tminara" i da je novi azbučnik za sve one koji "brode između Scile i Haribde, na uzburkanim talasima poezije", onda za ovu prvu proznu knjigu, tj. roman „Pođimo časkom umreti“ možemo reći da je potraga za dijamantima radosti u rudnicima surove zbilje.

Pošavši od konteksta opšte (n e) s r e ć e, kao osnovne romaneskne teme, Tabić je podizao zid ispred svakog n e koje bi zaklanjalo lice sreći. I, ma kako porozan i privremen taj zid bio, tragovi gradnje vidljivi su posvuda.

Nadajmo se da će “arheolozi reči” znati da pronađu i sačuvaju te tragove. Isto onako kako je Tabićev junak, koji nosi autorovo ime (ne slučajno), u talogu života i prašini ulice sačuvao miris Sunca.

Recenzija se nalazi u knjizi književnih kritika , Na hridima trenutka, Verice Tadić

PODELITE OVAJ TEKST NA: