детаљ слике: КРК Арт дизајн, ilij@art

(КЛАЦКА)ЛИЦА НА (ПО) РУБУ СУТОНА  

„... бол је само племство једино ...“

Шарл Бодлер  

,,... из груди ми изби (...) дрво црнине,

одгурну кости, отвори ми тело ...“

Габријела Мистрал

Верица Тадић 

Први роман Милоша Табића Томаса, кроз поетски бруј и романтичарски обол, на самом почетку увлачи нас неосетно, већ после неколико страница, у психолошко-социјални лавиринт. Ако је писац улазак у "храм хармоније и мистерије стваралаштва" морао да плати титанским болом, онда ће и читалац бити уздрман вртоглавицом текста. Малобројни ликови, које срећемо у Табићевом роману “Пођимо часком умрети”, нису нам посве непознати. Променили су само места и имена. Са још нераспакованим коферима, у којима носе "само искуство патње", полако улазе у прве пасусе. У трагању за "лепотом која ће спасити свет", стално се селе у нова места, пролазе кроз разна искушења.Свуда око нас и у нама препознајемо Настасје Филиповне, браћу Карамазове, Рогожине. Како нас лако преплави топло (са)осећање према кнезу Мишкину! И по неким нашим улицама хода Нели, умотана у кафтан туге који носе: „Понижени и увређени“, само се она сада, у Табићевом роману, зове Малена.

Живи другачији живот, у измењеним околностима, али са истим ожиљцима у души. Враћајући се у тешњарски крај у коме је (од)расла, узалуд покушава да избегне (н е) в и д љ и в е сенке. "Корзо (затворених) кућа" буди стари, неугашени врисак очаја. Сећа је на затворена врата иза којих је њена мајка сомнабулно и развратно урањала у загрљај бројних протува, у нади да ће, бар за тренутак, заварати судбину, побећи од онога што јесте, и наћи лек за беду и сиромаштво. Но, понор који после тога остаје, зјапи још више и гута самопоуздање, јер "човек је (само) уже разапето између животиње и надчовека", каже Ниче, и не зна се у шта ће се то "уже над провалијом" претворити и где ће и кад пући или претегнути на једну или другу страну, нагонску и дивљу или самосвесну и узвишену. Колико ћемо разних себе открити, зависи и од тога кроз која ћемо све искушења проћи. Дакле, ма колико себе упознавали, не знамо ко смо, а још мање ко су ти други у нама.

Овако би о томе прословила два великана, из два различита века, да су се случајно срели.

–  Не доведи ме у искушење (...) не дај да видим ко сам?

Фром би замишљено погледао у Шопенхауера и климнуо главом, потпуно свестан чињенице да у тешким околностима ниједан човек не личи на себе, на оног и онаквог себе који не мора да поништава сопствену и туђу лепоту. Затим би, једва чујно и расејано, поновио ко зна колико пута изречену тврдњу, образлажући је у нешто меканијој и прозирнијој форми реченице.

–  Да, драги мој Арт, у свим околностима ми смо условљени разним изазовима, али увек морамо себи поставити то најважније питање: „Ко сам ја?" 

И свако ко спозна то судбоносно: “ ја сам оно што чиним“, можда неће увек избећи замке, али неће ни заувек бити изгубљен. 

Кроз неочекивана и контроверзна понашања и испољавања, Табићеви јунаци, баш као и код Достојевског, откривају себи и нама неиспитане дубине људске психе. Из мрачних катакомби пењу се у прозрачне небеске пределе,па опет падају и губе се у судару најопречнијих осећања. Воле оно што су презирали, презиру оно што су волели. Тако ће и Малена заволети сликара Сашу, једног од ноћних посетилаца своје мајке, према коме је, као дете, осећала највећи презир.

Доводећи нас у Тешњар (стари део града Ваљева), на периферију животних дестинација, где су некада живели најсиромашнији Роми и други сиромашни житељи, писац нам приказује скоро нестварне призоре. Тешко је и замислити услове у којима ти људи живе. У тој чађавој недођији, пуној оронулих кућерака, недоступних путева, рано остарелих мушкараца и жена, усред порока и кала, где од тешког рада обућарима је "образ грубљи од коже, са којом раде", лепота Маленине мајке једини је светионик око кога се окупљају.

Рођени тамо где "престаје светлост", задојени "боемијом улице", каткад дивљи и свирепи, чешће горди и племенити, Тешњарци, о којима нико није бринуо и чији животи ни за новинске рубрике нису били пожељна тема, заувек су нашли своје место под сунцем у души свог суграђанина и романописца. А где би друго до у души човековој било више топлине? Само су у њој трагови свежи и кад живот избледи. Можемо се запитати и овако: Да ли би и било романа да га нису заслужили они који опстају у нељудским условима, боре се са сталном немаштином и бедом, али из свог (г у) б и т к а извлаче последњи атом доброте, одричу се личне среће да би је поклонили другом? Малена ће жртвовати једино и најлепше што има, Сашину љубав, јер би у тој љубави живела и патња њене пријатељице Каће, која свим својим бићем жели Сашу. Каћин отац Милош ожениће се Маленом, иако зна да га не воли. Његов цео живот стао је у тај један једини тренутак, у коме ће покушати да је учини срећном у првој брачној ноћи, из које се неће пробудити.

Роман нема строго жанровско опредељење. Састављен је од пасуса препуних поетског полена и романтичарских доживљаја. На појединим местима реалистички тон уступа место метанарацији. Ипак, у њима има највише свежих животних сокова и мириса. Главна јунакиња, тј. Малена, овако ће описати свом ментору сликарства, Лидији, начин на који доживљава и памти утиске:

"деда мирише наштављену кожу (...)

Саша на црвену боју (...)

ти миришеш на ватру..."

Управо тим, наизглед обичним и једноставним говором, дотиче се сама суштина ствари. Заправо, прецизно и јасно прича се о битном. Асоцијативна језгра у облику пасуса могу се посматрати и као појединачне људске судбине, које се преплићу и повезују, и тако међусобно условљене срастају у заједничко штиво, које се прелива у Васељенски простор. Ако је за нову збирку песама, „Тминар инатник“ , Милоша Табића, Благоје И. Ранковић устврдио да је "покренула наду Тминара" и да је нови азбучник за све оне који "броде између Сциле и Харибде, на узбурканим таласима поезије", онда за ову прву прозну књигу, тј. роман „Пођимо часком умрети“ можемо рећи да је потрага за дијамантима радости у рудницима сурове збиље.

Пошавши од контекста опште (н е) с р е ћ е, као основне романескне теме, Табић је подизао зид испред сваког н е које би заклањало лице срећи. И, ма како порозан и привремен тај зид био, трагови градње видљиви су посвуда.

Надајмо се да ће “археолози речи” знати да пронађу и сачувају те трагове. Исто онако како је Табићев јунак, који носи ауторово име (не случајно), у талогу живота и прашини улице сачувао мирис Сунца.

Рецензија се налази у књизи књижевних критика , На хридима тренутка, Верице Тадић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: