detalj slike: KRK Art dizajn

SVITAK

Dok se u prekrasnoj noći okupanoj mesečinom ljuljah na ljuljašci razapetoj između dveju stena na Andima, uživah u pogledu na svoj kristalni dvorac kojeg sagradih pre neku noć, kao vatra titra na mesečini zbog njegovih zraka svuda po njemu razasutih.

U dnu kanjona slušah pesmu reke, bejah se toliko zanela u lepoti tog trenutka da nisam odmah ni primetila prekrasnog crnokosog mladića sa očima boje jantara, koji je jednostavno levitirao ispred mene.

Najpre se iznenadih, a onda krenuh da se čudim kako bez ikakve naprave može prosto da „stoji“ u vazduhu. Zagledah malo bolje, vidim, nema ni krila.

„Kako si ti uopšte dospeo u moje snove?“, upitah ga pomalo ljutito, na šta mi on mirno odgovori:

„Mislite li da jedino Vi  možete drugima ulaziti u snove? Mislite li da samo Vi možete lutati raznim svetovima, Vi koja u džepu krijete ključeve vremena?“

Htedoh reći da nemam ključeve vremena, ali me on preduhitri:

„Ah, ne, ne, čuo sam kako zveckaju dok ste  se malopre ljuljali.“

Da bih sve prekinula upitah: „Zašto si došao?“

„Da bih pio vode sa izvora kojeg čuvate“, reče on i nakloni se.

„Ah, tu smo“, pomislih. „Znaš“, rekoh, „da mi za uzvrat moraš nešto dati.“

Na to on izvadi iz torbe, koju je nosio preko grudi, jedan svitak i reče: „Znam da Vi znate, ali onaj kome ćete ovo proslediti zna li?“

Ispružih ruku da mi preda svitak, on se duboko pokloni, poljubi mi koleno i najzad spusti svitak u pruženu ruku. Na odlasku reče:

„Sanjaću Vas!“

Sadržaj svitka ti prenosim u celosti:

„Na dnu svake duše živi Smrt (eto Nju pišem velikim slovom), i ona je dobra, ona je prijatelj. Zamisli da budeš zaista osuđen na večni život na zemlji, sve te igrarije o traženju smisla, o zaranjanju u svoje najdublje ja, o stvaranju umetnosti (koja između ostalog, ima i tu svrhu da prolaznim, običnim smrtnicima podari privid besmrtnosti, a i to opet dok zemlja postoji). Šta bi onda bili naši snovi? Zrno peska i ništa više! Zagledati se u sebe ne znači samo spoznati sebe, svoje težnje i strahove, one tanane nijanse karakternih osobina koje nas razlikuju, izdvajaju, možda i odvajaju od drugih, već i spoznati pravu prirodu svog bića (a to će za mnoge biti mnogo toga različitog – to znači da nisu na dobrom putu – jer suština je samo jedna; ko do nje dođe, došao je, ko ne, ja mu ne mogu pomoći) i prihvatiti svoju prolaznost kao blagoslov. Na kraju krajeva ni ove zemlje, ni mnogih galaksija biti neće. Istina, energija ne nestaje, ona samo menja oblik itd. Ali ovako kako moje srce vidi svet u sebi i onaj oko sebe samo je sada takav i nikada, nikada više... Zato moja lutanja ne idu izvan mene. Verujem da je čovek mnogo savršeniji nego što misli i da će pravi napredak postići onda kada pronađe način da usavršava svoj um i duh. Tada će se desiti neverovatne promene koje će uticati kako na ovaj svet tako i na celokupni univerzum. I tako dok ja „meditiram“ na temu šta bi bilo kad bi bilo, napredne države stvaraju novu rasu (možda ćemo im biti sluge ako dovoljno dugo poživimo).“

Sadržaj svitka je zaista čudan, ali neka ga svako prema svojoj savesti tumači.

PODELITE OVAJ TEKST NA: