детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВИТАК

Док се у прекрасној ноћи окупаној месечином љуљах на љуљашци разапетој између двеју стена на Андима, уживах у погледу на свој кристални дворац којег саградих пре неку ноћ, као ватра титра на месечини због његових зрака свуда по њему разасутих.

У дну кањона слушах песму реке, бејах се толико занела у лепоти тог тренутка да нисам одмах ни приметила прекрасног црнокосог младића са очима боје јантара, који је једноставно левитирао испред мене.

Најпре се изненадих, а онда кренух да се чудим како без икакве направе може просто да „стоји“ у ваздуху. Загледах мало боље, видим, нема ни крила.

„Како си ти уопште доспео у моје снове?“, упитах га помало љутито, на шта ми он мирно одговори:

„Мислите ли да једино Ви  можете другима улазити у снове? Мислите ли да само Ви можете лутати разним световима, Ви која у џепу кријете кључеве времена?“

Хтедох рећи да немам кључеве времена, али ме он предухитри:

„Ах, не, не, чуо сам како звецкају док сте  се малопре љуљали.“

Да бих све прекинула упитах: „Зашто си дошао?“

„Да бих пио воде са извора којег чувате“, рече он и наклони се.

„Ах, ту смо“, помислих. „Знаш“, рекох, „да ми за узврат мораш нешто дати.“

На то он извади из торбе, коју је носио преко груди, један свитак и рече: „Знам да Ви знате, али онај коме ћете ово проследити зна ли?“

Испружих руку да ми преда свитак, он се дубоко поклони, пољуби ми колено и најзад спусти свитак у пружену руку. На одласку рече:

„Сањаћу Вас!“

Садржај свитка ти преносим у целости:

„На дну сваке душе живи Смрт (ето Њу пишем великим словом), и она је добра, она је пријатељ. Замисли да будеш заиста осуђен на вечни живот на земљи, све те играрије о тражењу смисла, о зарањању у своје најдубље ја, о стварању уметности (која између осталог, има и ту сврху да пролазним, обичним смртницима подари привид бесмртности, а и то опет док земља постоји). Шта би онда били наши снови? Зрно песка и ништа више! Загледати се у себе не значи само спознати себе, своје тежње и страхове, оне танане нијансе карактерних особина које нас разликују, издвајају, можда и одвајају од других, већ и спознати праву природу свог бића (а то ће за многе бити много тога различитог – то значи да нису на добром путу – јер суштина је само једна; ко до ње дође, дошао је, ко не, ја му не могу помоћи) и прихватити своју пролазност као благослов. На крају крајева ни ове земље, ни многих галаксија бити неће. Истина, енергија не нестаје, она само мења облик итд. Али овако како моје срце види свет у себи и онај око себе само је сада такав и никада, никада више... Зато моја лутања не иду изван мене. Верујем да је човек много савршенији него што мисли и да ће прави напредак постићи онда када пронађе начин да усавршава свој ум и дух. Тада ће се десити невероватне промене које ће утицати како на овај свет тако и на целокупни универзум. И тако док ја „медитирам“ на тему шта би било кад би било, напредне државе стварају нову расу (можда ћемо им бити слуге ако довољно дуго поживимо).“

Садржај свитка је заиста чудан, али нека га свако према својој савести тумачи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: