detalj slike: KRK Art dizajn

Snovi su poezija stvarnosti

Uvek bih mogao biti satkan od pera,

Lagan, dok golicam krošnje želja.

Dok mi se u očima ogleda more i sunce.

Prva dečija skrabotina mi u stomaku živi.

Podseća me da postojim.

Sanjao sam konje koje niko ne jaše,

vođene vetrom i grivom.

I ptice bez doma.

Večitog dečaka sa gitarom i šeširom,

Koji ume da otpeva cveće i šume,

usnama od pamuka.

I odsvira sva zemaljska blaga,

Rukama od igre i blata.

Pa na odlasku reče:

Snovi su poezija stvarnosti.

Usamljena balerina 

Ti si najbeskrajnije u meni, čemu se ispovedam.

U jutra dok pijem gorku kafu sećanja.

I kad je mračna, pijana noć.

Verujući da me voliš od ponedeljka,

do nedelje u večnost.

Ti si sve što sam želeo da budeš.

Neću posle izaći na Božije polje

da vičem na sunce i kišu,

što su nam cipele sakrili.

Ja sam sav od trnja, usplahirenih detinjih želja,

posle tebe sit.

Prepun sam boje tvojih očiju, za tri života

I tvojih koraka, usamljene balerine. 

 

York Crystal Dance, Ashwin Harrison

Oči od prašine i paučine

Tim očima od prašine i paučine, hodaš svetom

Pa ti i jesen i leto imaju iste boje.

Pa dođe neko ko će da te umije,

Pa spoji i sunce i mesec,

Da ti oslika beskraj u odraz oka.

Pa u jesen, šuma ti u nosu spava.

A u leto, čitav karneval na usnama pleše.

A oči tada, sve lepše i lepše.

PODELITE OVAJ TEKST NA: