детаљ слике: КРК Арт дизајн

Снови су поезија стварности

Увек бих могао бити саткан од пера,

Лаган, док голицам крошње жеља.

Док ми се у очима огледа море и сунце.

Прва дечија скработина ми у стомаку живи.

Подсећа ме да постојим.

Сањао сам коње које нико не јаше,

вођене ветром и гривом.

И птице без дома.

Вечитог дечака са гитаром и шеширом,

Који уме да отпева цвеће и шуме,

уснама од памука.

И одсвира сва земаљска блага,

Рукама од игре и блата.

Па на одласку рече:

Снови су поезија стварности.

Усамљена балерина 

Ти си најбескрајније у мени, чему се исповедам.

У јутра док пијем горку кафу сећања.

И кад је мрачна, пијана ноћ.

Верујући да ме волиш од понедељка,

до недеље у вечност.

Ти си све што сам желео да будеш.

Нећу после изаћи на Божије поље

да вичем на сунце и кишу,

што су нам ципеле сакрили.

Ја сам сав од трња, усплахирених детињих жеља,

после тебе сит.

Препун сам боје твојих очију, за три живота

И твојих корака, усамљене балерине. 

 

York Crystal Dance, Ashwin Harrison

Очи од прашине и паучине

Тим очима од прашине и паучине, ходаш светом

Па ти и јесен и лето имају исте боје.

Па дође неко ко ће да те умије,

Па споји и сунце и месец,

Да ти ослика бескрај у одраз ока.

Па у јесен, шума ти у носу спава.

А у лето, читав карневал на уснама плеше.

А очи тада, све лепше и лепше.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: