DUHOVNI FORENZIČAR

(Izložba slika Dragana Jerotijevića Jerotija:„Svetlost kućnog praga“ )

piše: Verica Tadić

Razgledajući slike Dragana Jerotijevića Jerotija, (1) na izložbi u Čačku, osetila sam jedno novo lice tuge. I tuga može imati lepo lice, ako je ono okrenuto prema lepoti koju priziva. A slike Dragana Jerotijevića bašto jesu: lepota i priziv.

Kada gledate njegove izuzetne slike koje vas obujmljuju i prozračuju najnevinijom i najčednijom lepotom, ne možete a da ne primetite da se ispod te lepote krije nostalgični ten koji najavljuje skori nestanak. Iščeznuće. Metaboličku društvenu promenu u kojoj novovremeno guši i one tradicionalne vrednosti bez kojih društvo gubi identitet. Lični i kolektivni. Uranja u metabolizam bezimene sveopštosti, skorojevićkog mentaliteta koji egzistenciju poistovećuje sa: imati sve i sad, po svaku cenu. Postojati i biti, uglavnom se svodi na: uzeti što više, a dati što manje, ili nimalo, ako je i kada je to moguće.

Od umiranja i odumiranja nacionalnog stabla sa ukorenjenim duhovnim bogatstvima, ali i etnosržnim esencijama spasavaju nas, pre svega, i pre svih, umetnici. U njihovim delima ostaju sačuvane neponovljivosti i trajne vrednosti jednog naroda, i sveta u celini.

U etnoslikama i etnopejzažima Dragana Jerotijevića Jerotija, osim očaranosti vizuelnim efektima, dubljim zaronom, ispod epiderma likovne vizije, otkrivamo posvećenost umetnika velikoj temi – vraćanje sržnim egzistencijalnim izvorima porodične sreće. Vraćanje razjedinjenih pčela u maticu zajednice. A posebno vraćanje života, zapuštenim i opustošenim selima.

Jerotijev opus, na ovoj izložbi, motivima i temama, i pre svega imenovanjem opusa, upućuje nam jasnu poruku: da čuvamo Svetlost kućnog praga (2). Životom i delima. A on to čini kroz povest u slikama. Zato je na jednoj Jerotijevoj slici jedan oronuli kućerak, „Kuća starica“, kako ju je sam autor imenovao, svedok uverljiviji od ijednog govornog iskaza. I sam autor podupirao je i spasavao te kuće starice da prežive što duže, da bi svedočile o nama, našim porodicama i životima. Ponegde je i ograde menjao da novom energijom okrepe opustela dvorišta, napuštena i zapuštena kućišta, zakorovljene pragove. Tome u prilog i slika „Samo opanci ostadoše“, na kojoj u vrh prošća – ograde prepletene vrbovim prućem, kao stražar, na granici između prošlog i budućeg vremena, stoji zamišljena svraka. Tu su i opanci sa vrpcama uvezanim u pruće. Neraskidiv spoj: drvo, ptica, opanci – zajedništvo flore, faune, čoveka. Ili, bolje reći, obris tog zajedništva, trag u vremenu.

Poznati, i priznanjima ovenčan, slikar Jerotije na svojim platnima oslikava onu najsušastveniju, svevrednosnu, egzistencijalnu bit iz koje se račvaju i sa koje polaze svi putevi ljudskih života: svetinju i svesadržajni smisao kućnog praga. Praga, sa koga zakoračujemo u nove svetove, u iskušenja, u avanturu sveživota, da bi mu se opet vratili, obogaćeni i oplemenjeni iskustvima i doživljajima, velikim i malim delima uzvišeni.

Zaboravljajući početak puta, nevraćanjem fizički i duhovno na prag rodne kuće, na prag detinjstva pojedinca i nacije, mi prekidamo krug, u koji treba da upišemo, i kojim treba da opišemo, naše živote i vezu sa vaseljenskim krugovima.

Otrgnuti od zaborava, simbiotički, ljudsko-fauno-floralno-božanski spojevi trenutaka, na Jerotijevim platnima oslikani su kičicom slikara-forenzičara, likovnog stvaraoca koji na svom radnom mestu obavlja poslove forenzičara. Nesumnjivo, ta životna prožetost ovim dvema vrstama svedočanstava, čitanja i dešifrovanja tragova i otisaka, predodredila je i usmerila njegov likovni iskaz. Sažimajući ta dva dragocena iskustva, Jerotije na svojim platnima, ubedljivim likovnim izrazom i iskazom, oslikava ono što jednog slikara čini velikim – trajne i neizbrisive tragove. Tragove koji ne blede. Pomoću kojih se i nakon milenijumskih naslaga vremena može otkriti pripadnost DNK-tkivu. DNK-grani. Onoj DNK grani civilizacije na kojoj umetničkim delima forenzičari duha pronalaze baš te neuništive tragove i otiske. O tome, simbolično, svedoče i otisci krugova na ogromnim Budinim nožnim prstima. Kao ni na jednoj, dosad znanoj Budinoj skulpturi, ta simbolika nije izrazitija, jasnija i poučnija. Prosvetljuje nam misli tako što nas uči da iz simbola, koji su najvažnija azbuka večnosti, otkrivamo puteve i veze sopstvenih života sa vaseljenskim linijama i krugovima. Ako ih prekinemo, rušeći i zaboravljajući sve ono što nam je u tradiciji veliko, i može biti obesmrćeno, prekinuli smo i vezu sa sopstvenim životima i trajanjima. Nismo opisali onaj krug započet na pragu svih pragova – rodnim kućama – povratkom: sećanjima i delima u svetlost i svetost porodičnih zaveta. I zauvek bismo ugasili plamen i žar pradedovskih ognjišta koja su nas grejala i iz kojih je zračila svetlost. Ta ognjišta osvetljavala su i tlo na kome je raslo i razvijalo se naše etničko stablo, na čijoj smo grani možda samo list, ali list bez koga krošnja ne bi imala punoću oblika. A svaki list, u svom kratkovekom životu, može mnogo toga da ulepša i obogati. I da u neizbroju mrtvog lišća sačuva život svoje priče.

Na izloženim slikama, ne vidimo proviđenje i buduću put, ali vidimo Božansku harmoniju. U njoj prepoznajemo, ili samo naziremo, Božanske oči, koje na nas neprestano motre. I upravo je te poglede, za naše spoljašnje čulo vida neuhvatljive, a negde u duši spoznajno i emotivno otelotvorene, pa shodno tome i tajanstvene, na radaru svojih misli i senzibilnim likovnim dosegom na slikama ovekovečio Jerotije. Iz svega što je naslikao gledaju nas oči, decidno obelodanjene u oblicama posečenih stabala. U drvima spremnim za zimu. To su „Oči koje greju.“„ Na Jerotijevim platnima najvidljivije su oči nostalgije, zagledane u lepotu koja nestaje. Njihov pogled čitljiv je i jasan: imperativ svih imperativa je spas od zaborava, svega onog što su nam u nasleđe ostavili preci. U tome ćemo uspeti, ukoliko sačuvamo njihova dela, običaje i sve ono što je bilo veliko i važno u njihovim životima. I, pre svega, taj gen predaka, koji u sebi nosimo.

– Budimo muzeji i naše sadašnjosti, sačuvajmo je u srcima i delima, jer se jedino tako možemo izboriti protiv svih smrti, koje nas vrebaju iz tamnih vilajeta zaborava – poziva nas taj pogled da shvatimo šta je to najvrednije u našim životima što treba sačuvati i za buduća vremena.

Verujem da su i drugi ovako dešifrovali likovne poruke Dragana Jerotijevića Jerotija, a naš je zadatak da ih umnožimo i za takav životni stav pridobijemo što više sledbenika.

Na izložbi nisu bile prikazane ikone na karlicama. Prikazivanjesamo filma, sigurno je nedovoljno upečatljivo – ako bismo to merili sa mogućnošću gledanja slika uživo, direktno, kada bi one zračile energijama boja i umetnikovih emotivnih ozračja, ali opet dovoljno za predstavu o toj, potpuno novoj vrsti freskoslikarskog pisma.

Književnik Milijan Despotović, koji u telepatskom prenosu misaonih fluida, nazire prenatalni obris Jerotijeve slike, a slikar pročita ono što još nije literarno izrekao njegov prijatelj, što će reći da se ove umetničke dvorodne ideje rađaju iz zajedničkog fetusa, ovako opisuje svoj doživljaj sa izložbe: Reč je zapravo o težnji za povratkom kući, u jedinstvo sa okruženjem, kako prirodnim tako i društvenim, žal za nekom vrstom kolektivnog i pojedinačnog raja... Jerotije je (...) putnik kroz vreme, slikar, duhovni nostalgičar ...

Najbitniji zaključak iz tog opisa, rekla bih, jeste onaj u kome se tvrdi da autor slika veruje da je univerzum flore i faune, život u ruralnim predelima, ona snaga koja nas može obnoviti.

Karlice u koje se nekada, a negde i sada razliva, ili tačnije, uliva mleko –  taj prijatnopitki, čednobeli napitak, čiji se najukusniji sloj zgusne u jorgančić kajmaka i isplovi na vrh da zastre mlečno jezerce, višestruko su oplemenjen materijal. Florom, faunom, ljudskim načinom života, umetničkom kreacijom autora i na najneposredniji način spojenim nebeskim i zemaljskim relacijama. Na karlicama slike svetaca su to što spaja ljudski rad, običaje, život sa nebeskom svetošću kroz božanske likove i oreolonosceiz srpskog roda.

Drvo je najplemenitiji materijal i jedan od najlepših životnih oblika flore, pa trava koju jedu krave, ovce i sve životinje od kojih se dobija mleko, a sa njom i mirisni cvetovi i nebeska rosa, mineralni i svi drugi ukusi iz blagodušne pitomine zemaljskog stomaka, prelaze u mleko i kajmak, a mleko i kajmak oplemenjuju drvo – karlicu od koje, i u kojoj, umetnik freskopiše svoje vizije i poruke. Sve je to priča o harmoniji i neraskidivoj vezi prirode i svih postojećih bića. I o spoju materijalnog i duhovnog, emotivnog i kolektivnog. Priča o jednom narodu.

Na Jerotijevim platnima pastoralne panorame, gledano u celini, uvek neko nekog čeka: ovce čobanina, drvene kačice planinku da u njih složi sir, zamišljena svraka nekog kome će poveriti svoja razmišljanja; buklija okićena najmirisnijim cvećem, jabuka i šarena torbica poziv za svadbu; kuća starica nekog da joj spasi život, mlekar da u njega uđu mirisi i energije čoveka i hrane, toplog mleka i ljudskog srećnog daha; zamešen hleb toplu rernu da naraste i porumeni, prazna buca da je voda ispuni svežinom, drvene kašike da ih opet slasno prinesu ustima ljudi, Hilandar da se ljudske duše obože i postanu krotkije i pitomije, blagočestive i plemenitim pobudama ispunjene.

Ipak, na prošću je svraka, sa crnobelom bojom koja je koktel pesimizma i optimizma, nostalgične sete i nade u spas. Nije, dakle, na ogradi crna ptica – gavran, koja oplakuje, nagoveštava sumoran kraj. I svi pejzažno obuhvaćeni prizori na Jerotijevim slikama odišu nadom, verom u povratak punoće života u kojoj će svaki sadašnji tren, ili bar onaj najvažniji, biti pretočen u nezaborav. Likovno osimboljena nada je u onome što slikar dodaje napuštenim ognjištima, predelima, zaboravljenim zavičajima i otadžbinama. Dvorištima snežnu belinu, kućama delove koji nedostaju. Na neke livade vratio je seno i zbunjene ovce na snegu koje očekuju domaćina da seno razvrši. Bez nade, ni ljudski život, ni umetnost, ni bilo koja sudbina, ne bi imale svrhu postojanja. Nada je besmrtni eliksir ljudske egzistencije. Ona je najsjajniji zračak svetlosti. Seme spokojstva. Čarobni napitak za obeshrabrene. A nade ima dovoljno na Jerotijevim slikama da se njome nadahnemo, i bar za tren, budemo vedriji i optimističniji.

______

(1) Dragan V. Jerotijević Jerotije (Ivanjica, 1957), slike i ikone radi u dve tehnike – uljem na platnu i na karlicama. Izlagao više od dvadeset puta, u raznim gradovima. Dobitnik više nagrada, a dokumentarni film o Jerotiju: „Slike u karlicama“ dobitnik je „Zlatnog viteza“ u Moskvi, 2000. Živi u Beogradu.

(2 ) Izložba Jerotijevih slika, održana u Čačku 25. maja 2011. godine, pod nazivom „Svetlost kućnog praga“.

Књига Верице Тадић у којој се налази приказ Духовни форензичар поред осталих ликовних и књижевних критика

PODELITE OVAJ TEKST NA: