ДУХОВНИ ФОРЕНЗИЧАР

(Изложба слика Драгана Јеротијевића Јеротија:„Светлост кућног прага“ )

пише: Верица Тадић

Разгледајући слике Драгана Јеротијевића Јеротија, (1) на изложби у Чачку, осетила сам једно ново лице туге. И туга може имати лепо лице, ако је оно окренуто према лепоти коју призива. А слике Драгана Јеротијевића башто јесу: лепота и призив.

Када гледате његове изузетне слике које вас обујмљују и прозрачују најневинијом и најчеднијом лепотом, не можете а да не приметите да се испод те лепоте крије носталгични тен који најављује скори нестанак. Ишчезнуће. Метаболичку друштвену промену у којој нововремено гуши и оне традиционалне вредности без којих друштво губи идентитет. Лични и колективни. Урања у метаболизам безимене свеопштости, скоројевићког менталитета који егзистенцију поистовећује са: имати све и сад, по сваку цену. Постојати и бити, углавном се своди на: узети што више, а дати што мање, или нимало, ако је и када је то могуће.

Од умирања и одумирања националног стабла са укорењеним духовним богатствима, али и етносржним есенцијама спасавају нас, пре свега, и пре свих, уметници. У њиховим делима остају сачуване непоновљивости и трајне вредности једног народа, и света у целини.

У етносликама и етнопејзажима Драгана Јеротијевића Јеротија, осим очараности визуелним ефектима, дубљим зароном, испод епидерма ликовне визије, откривамо посвећеност уметника великој теми – враћање сржним егзистенцијалним изворима породичне среће. Враћање разједињених пчела у матицу заједнице. А посебно враћање живота, запуштеним и опустошеним селима.

Јеротијев опус, на овој изложби, мотивима и темама, и пре свега именовањем опуса, упућује нам јасну поруку: да чувамо Светлост кућног прага (2). Животом и делима. А он то чини кроз повест у сликама. Зато је на једној Јеротијевој слици један оронули кућерак, „Кућа старица“, како ју је сам аутор именовао, сведок уверљивији од иједног говорног исказа. И сам аутор подупирао је и спасавао те куће старице да преживе што дуже, да би сведочиле о нама, нашим породицама и животима. Понегде је и ограде мењао да новом енергијом окрепе опустела дворишта, напуштена и запуштена кућишта, закоровљене прагове. Томе у прилог и слика „Само опанци остадоше“, на којој у врх прошћа – ограде преплетене врбовим прућем, као стражар, на граници између прошлог и будућег времена, стоји замишљена сврака. Ту су и опанци са врпцама увезаним у пруће. Нераскидив спој: дрво, птица, опанци – заједништво флоре, фауне, човека. Или, боље рећи, обрис тог заједништва, траг у времену.

Познати, и признањима овенчан, сликар Јеротије на својим платнима осликава ону најсушаственију, свевредносну, егзистенцијалну бит из које се рачвају и са које полазе сви путеви људских живота: светињу и свесадржајни смисао кућног прага. Прага, са кога закорачујемо у нове светове, у искушења, у авантуру свеживота, да би му се опет вратили, обогаћени и оплемењени искуствима и доживљајима, великим и малим делима узвишени.

Заборављајући почетак пута, невраћањем физички и духовно на праг родне куће, на праг детињства појединца и нације, ми прекидамо круг, у који треба да упишемо, и којим треба да опишемо, наше животе и везу са васељенским круговима.

Отргнути од заборава, симбиотички, људско-фауно-флорално-божански спојеви тренутака, на Јеротијевим платнима осликани су кичицом сликара-форензичара, ликовног ствараоца који на свом радном месту обавља послове форензичара. Несумњиво, та животна прожетост овим двема врстама сведочанстава, читања и дешифровања трагова и отисака, предодредила је и усмерила његов ликовни исказ. Сажимајући та два драгоцена искуства, Јеротије на својим платнима, убедљивим ликовним изразом и исказом, осликава оно што једног сликара чини великим – трајне и неизбрисиве трагове. Трагове који не бледе. Помоћу којих се и након миленијумских наслага времена може открити припадност ДНК-ткиву. ДНК-грани. Оној ДНК грани цивилизације на којој уметничким делима форензичари духа проналазе баш те неуништиве трагове и отиске. О томе, симболично, сведоче и отисци кругова на огромним Будиним ножним прстима. Као ни на једној, досад знаној Будиној скулптури, та симболика није изразитија, јаснија и поучнија. Просветљује нам мисли тако што нас учи да из симбола, који су најважнија азбука вечности, откривамо путеве и везе сопствених живота са васељенским линијама и круговима. Ако их прекинемо, рушећи и заборављајући све оно што нам је у традицији велико, и може бити обесмрћено, прекинули смо и везу са сопственим животима и трајањима. Нисмо описали онај круг започет на прагу свих прагова – родним кућама – повратком: сећањима и делима у светлост и светост породичних завета. И заувек бисмо угасили пламен и жар прадедовских огњишта која су нас грејала и из којих је зрачила светлост. Та огњишта осветљавала су и тло на коме је расло и развијало се наше етничко стабло, на чијој смо грани можда само лист, али лист без кога крошња не би имала пуноћу облика. А сваки лист, у свом кратковеком животу, може много тога да улепша и обогати. И да у неизброју мртвог лишћа сачува живот своје приче.

На изложеним сликама, не видимо провиђење и будућу пут, али видимо Божанску хармонију. У њој препознајемо, или само назиремо, Божанске очи, које на нас непрестано мотре. И управо је те погледе, за наше спољашње чуло вида неухватљиве, а негде у души спознајно и емотивно отелотворене, па сходно томе и тајанствене, на радару својих мисли и сензибилним ликовним досегом на сликама овековечио Јеротије. Из свега што је насликао гледају нас очи, децидно обелодањене у облицама посечених стабала. У дрвима спремним за зиму. То су „Очи које греју.“„ На Јеротијевим платнима највидљивије су очи носталгије, загледане у лепоту која нестаје. Њихов поглед читљив је и јасан: императив свих императива је спас од заборава, свега оног што су нам у наслеђе оставили преци. У томе ћемо успети, уколико сачувамо њихова дела, обичаје и све оно што је било велико и важно у њиховим животима. И, пре свега, тај ген предака, који у себи носимо.

– Будимо музеји и наше садашњости, сачувајмо је у срцима и делима, јер се једино тако можемо изборити против свих смрти, које нас вребају из тамних вилајета заборава – позива нас тај поглед да схватимо шта је то највредније у нашим животима што треба сачувати и за будућа времена.

Верујем да су и други овако дешифровали ликовне поруке Драгана Јеротијевића Јеротија, а наш је задатак да их умножимо и за такав животни став придобијемо што више следбеника.

На изложби нису биле приказане иконе на карлицама. Приказивањесамо филма, сигурно је недовољно упечатљиво – ако бисмо то мерили са могућношћу гледања слика уживо, директно, када би оне зрачиле енергијама боја и уметникових емотивних озрачја, али опет довољно за представу о тој, потпуно новој врсти фрескосликарског писма.

Књижевник Милијан Деспотовић, који у телепатском преносу мисаоних флуида, назире пренатални обрис Јеротијеве слике, а сликар прочита оно што још није литерарно изрекао његов пријатељ, што ће рећи да се ове уметничке двородне идеје рађају из заједничког фетуса, овако описује свој доживљај са изложбе: Реч је заправо о тежњи за повратком кући, у јединство са окружењем, како природним тако и друштвеним, жал за неком врстом колективног и појединачног раја... Јеротије је (...) путник кроз време, сликар, духовни носталгичар ...

Најбитнији закључак из тог описа, рекла бих, јесте онај у коме се тврди да аутор слика верује да је универзум флоре и фауне, живот у руралним пределима, она снага која нас може обновити.

Карлице у које се некада, а негде и сада разлива, или тачније, улива млеко –  тај пријатнопитки, чеднобели напитак, чији се најукуснији слој згусне у јорганчић кајмака и исплови на врх да застре млечно језерце, вишеструко су оплемењен материјал. Флором, фауном, људским начином живота, уметничком креацијом аутора и на најнепосреднији начин спојеним небеским и земаљским релацијама. На карлицама слике светаца су то што спаја људски рад, обичаје, живот са небеском светошћу кроз божанске ликове и ореолоносцеиз српског рода.

Дрво је најплеменитији материјал и један од најлепших животних облика флоре, па трава коју једу краве, овце и све животиње од којих се добија млеко, а са њом и мирисни цветови и небеска роса, минерални и сви други укуси из благодушне питомине земаљског стомака, прелазе у млеко и кајмак, а млеко и кајмак оплемењују дрво – карлицу од које, и у којој, уметник фрескопише своје визије и поруке. Све је то прича о хармонији и нераскидивој вези природе и свих постојећих бића. И о споју материјалног и духовног, емотивног и колективног. Прича о једном народу.

На Јеротијевим платнима пасторалне панораме, гледано у целини, увек неко неког чека: овце чобанина, дрвене качице планинку да у њих сложи сир, замишљена сврака неког коме ће поверити своја размишљања; буклија окићена најмириснијим цвећем, јабука и шарена торбица позив за свадбу; кућа старица неког да јој спаси живот, млекар да у њега уђу мириси и енергије човека и хране, топлог млека и људског срећног даха; замешен хлеб топлу рерну да нарасте и порумени, празна буца да је вода испуни свежином, дрвене кашике да их опет сласно принесу устима људи, Хиландар да се људске душе обоже и постану кроткије и питомије, благочестиве и племенитим побудама испуњене.

Ипак, на прошћу је сврака, са црнобелом бојом која је коктел песимизма и оптимизма, носталгичне сете и наде у спас. Није, дакле, на огради црна птица – гавран, која оплакује, наговештава суморан крај. И сви пејзажно обухваћени призори на Јеротијевим сликама одишу надом, вером у повратак пуноће живота у којој ће сваки садашњи трен, или бар онај најважнији, бити преточен у незаборав. Ликовно осимбољена нада је у ономе што сликар додаје напуштеним огњиштима, пределима, заборављеним завичајима и отаџбинама. Двориштима снежну белину, кућама делове који недостају. На неке ливаде вратио је сено и збуњене овце на снегу које очекују домаћина да сено разврши. Без наде, ни људски живот, ни уметност, ни било која судбина, не би имале сврху постојања. Нада је бесмртни еликсир људске егзистенције. Она је најсјајнији зрачак светлости. Семе спокојства. Чаробни напитак за обесхрабрене. А наде има довољно на Јеротијевим сликама да се њоме надахнемо, и бар за трен, будемо ведрији и оптимистичнији.

______

(1) Драган В. Јеротијевић Јеротије (Ивањица, 1957), слике и иконе ради у две технике – уљем на платну и на карлицама. Излагао више од двадесет пута, у разним градовима. Добитник више награда, а документарни филм о Јеротију: „Слике у карлицама“ добитник је „Златног витеза“ у Москви, 2000. Живи у Београду.

(2 ) Изложба Јеротијевих слика, одржана у Чачку 25. маја 2011. године, под називом „Светлост кућног прага“.

Књига Верице Тадић у којој се налази приказ Духовни форензичар поред осталих ликовних и књижевних критика

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: