Moja ruka još vodi uzicu
sa koje se davno otrgnuo
moj mali pas.
Moje zenice još su obučene
u lik mog sina
koji ovom dolinom
nije prosuo ni svoj plač
a kamo li momački smeh.
Moje uši još zorom slušaju
mladog slavuja
koji ne stanuje više
ni u Rumijevim pesmama
a kamo li u mojim
sve češćim noćima nesanice.
Moja usta još šapuću
slogove ljubavnih pesama.
a duša sriče skladne reči nade
iako moj duh odavno hoda
stazama na kojima nema grubosti.
