Моја рука још води узицу
са које се давно отргнуо
мој мали пас.
Моје зенице још су обучене
у лик мог сина
који овом долином
није просуо ни свој плач
а камо ли момачки смех.
Моје уши још зором слушају
младог славуја
који не станује више
ни у Румијевим песмама
а камо ли у мојим
све чешћим ноћима несанице.
Моја уста још шапућу
слогове љубавних песама.
а душа сриче складне речи наде
иако мој дух одавно хода
стазама на којима нема грубости.
