OKOPNELI SNEG
Sreten je zalutao u moj život… Čini mi se sasvim slučajno. Spustio se kao latica ruže pri sutonu poznog letnjeg dana u baštu mojih dečjih snova. I opčinio me. Mada, kada razmislim, bio je tu mnogo ranije – postojan, tih i beskrajno romantičan – i mnogo pre nego što sam ga primetila.
Nisam volela dečake. Velike maze, još veće šeprtlje i još veće zavrnem-ti-kiku-da-te-jednom-cmoknem, iz kojih posle izrastu šarlatani. Ti isti dečaci, stručnjaci i majstori prerušavanja, danas sudije, vodoinstalateri , zubari i frizeri, u to vreme su skakali, vikali, štipali i bacali na pod sebe i druge bez razlike – ali ne i Sreten. On je, zaokupljen pojavama, prirodom, knjigama, u turskom sedu, odeljen od svakodnevnog života, krojio paralelne svetove. Oči su mu živo pratile samo njemu znana i vidljiva stvorenja i ispisivale vektore i fantastične priče. Druga deca ga ili nisu primećivala (toj grupi sam pripadala ja) ili su ga kinjila i maltretirala dok je on postepeno otkrivao čari zaboravljenih igračaka…
Vraćao se onima koje niko nije želeo. Možda baš zato, a možda zato što se stvari čine običnim kada ih nedovoljno dugo posmatramo. Sreten je zaboravljenom podizao vrednost, a ljubomorci se ne bi smirili dok stvari ne bi postavili na svoje mesto. Male siledžije su ga shodno tome navodile da se popne na drvo mušmule u dvorištu (inače račvasto, nisko i idealno za penjanje), sa kog posle nije umeo da se spusti. Narednih puta su mu na kvarno spuštali pantalone, koje bi na jedan trzaj spale sa njegovog tanušnog tela. Zbunjen i postiđen, Sreten bi pognuo glavu, podigao pantalone, i očiju prikovanih za pod otrčao u ćošak ne rekavši ni reč.
Uživali smo u potragama za Sretenom, koje su za nas, decu, same sebi bile cilj. Budnih očiju, željni misterije i igara bez granica, tumarali smo kao po mraku, sudarajući se i kikoćući, i padali na zemlju izbezumljeni od radosti. Tražili smo na drvetu, iza živice kraj ograde, ispod stepeništa ili kreveta, u toaletu, i često ga zaticali šćućurenog na nekom sasvim očiglednom mestu – pod ćebetom, sa šačicom nerazumljivih reči koje bi se rasule u vazduhu kao iglice maslačka pred našim zapaljenim očima. Niko nije slutio da je neuobličena zgužva, nemarno ostavljena na podu, pored koje smo svi protrčali bezbroj puta, zapravo Sreten. Kad bi se akcija traženja završila, vrlo brzo bismo ga zaboravili. Postao bi neodvojivi deo našeg prostora; deo koji se podrazumeva, bez kog se ne može i o kom se ne govori – deo života na koji više nisu padali pogledi vaspitačica i koji je kao legenda nastavljao da bitiše u prostoru, ali ne i da raste sa nama.
Roman TRANS možete potražiti OVDE!
