ОКОПНЕЛИ СНЕГ
Сретен је залутао у мој живот… Чини ми се сасвим случајно. Спустио се као латица руже при сутону позног летњег дана у башту мојих дечјих снова. И опчинио ме. Мада, када размислим, био је ту много раније – постојан, тих и бескрајно романтичан – и много пре него што сам га приметила.
Нисам волела дечаке. Велике мазе, још веће шепртље и још веће заврнем-ти-кику-да-те-једном-цмокнем, из којих после израсту шарлатани. Ти исти дечаци, стручњаци и мајстори прерушавања, данас судије, водоинсталатери , зубари и фризери, у то време су скакали, викали, штипали и бацали на под себе и друге без разлике – али не и Сретен. Он је, заокупљен појавама, природом, књигама, у турском седу, одељен од свакодневног живота, кројио паралелне светове. Очи су му живо пратиле само њему знана и видљива створења и исписивале векторе и фантастичне приче. Друга деца га или нису примећивала (тој групи сам припадала ја) или су га кињила и малтретирала док је он постепено откривао чари заборављених играчака…
Враћао се онима које нико није желео. Можда баш зато, а можда зато што се ствари чине обичним када их недовољно дуго посматрамо. Сретен је заборављеном подизао вредност, а љубоморци се не би смирили док ствари не би поставили на своје место. Мале силеџије су га сходно томе наводиле да се попне на дрво мушмуле у дворишту (иначе рачвасто, ниско и идеално за пењање), са ког после није умео да се спусти. Наредних пута су му на кварно спуштали панталоне, које би на један трзај спале са његовог танушног тела. Збуњен и постиђен, Сретен би погнуо главу, подигао панталоне, и очију прикованих за под отрчао у ћошак не рекавши ни реч.
Уживали смо у потрагама за Сретеном, које су за нас, децу, саме себи биле циљ. Будних очију, жељни мистерије и игара без граница, тумарали смо као по мраку, сударајући се и кикоћући, и падали на земљу избезумљени од радости. Тражили смо на дрвету, иза живице крај ограде, испод степеништа или кревета, у тоалету, и често га затицали шћућуреног на неком сасвим очигледном месту – под ћебетом, са шачицом неразумљивих речи које би се расуле у ваздуху као иглице маслачка пред нашим запаљеним очима. Нико није слутио да је неуобличена згужва, немарно остављена на поду, поред које смо сви протрчали безброј пута, заправо Сретен. Кад би се акција тражења завршила, врло брзо бисмо га заборавили. Постао би неодвојиви део нашег простора; део који се подразумева, без ког се не може и о ком се не говори – део живота на који више нису падали погледи васпитачица и који је као легенда настављао да битише у простору, али не и да расте са нама.
Роман ТРАНС можете потражити ОВДЕ!
