|
|
|
 | Eva Rančić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
POVEST O PRAPOSTOJBINI
Bila sam tu nekada davno,Znam da sam došla,I prošla...Da su se zatim sjatilePtice na prostoreReči po poljima snovaKoje je sanjao jedanCrnokosi dečakSa očima boje žada U kojima je gorelaPustinja koja je nekadaBila plodna ravnicaBremenita veselim ljudima,Koji nisu govorili,Nego su pevali i voleli,I nisu znali šta je žeđ,I nisu znali šta je glad,I nisu znali šta je rat,I nisu znali šta je smrt,Sve dok ih jednom nije usnilaPrekrasna žena kose boje noći,Sa prstima koji love radost,Sa očima koje kradu sećanja...Tako ih je sve, jednog po jednogOdvela i sakrila u oneSvoje kose, boje noći...Samo je tog jednog Crnokosog dečaka Sa očima boje žada Ostavila negde na putuIzmeđu jave i sna.
BALADA O JUNAKU
Znam da si se pokajao što si me video u slepom oku snevačabahato zagledanog u mutno vreme stvaranjamimo svakog poimanja vremenarazasutog izmedju dva uzdaha i jednog: Volim!Pa si mu gnevan , goloruk Otrgnuo vreme iz slepog oka,bacio ga razjaren natragu ništavilo,sve verujućida ćeš sam moći da stvorišvreme u kom nećebiti mene.Još si onako mahnituzjahao svog konja krilatogrođenog od povečerja i reči legendi,bacivši pri tom za ledjasve svoje nežne dodire.Krenuo si tada ,oslobodjen ljubaviu susret novoj zori izmedju jučer i sutrarazapetoj...I kako je zora sve sjajnija bilaprimičući se svom sutratako ti je snaga sve više kopnila,umesto uzdaha u grloti se vraćalo ono rasuto : Volim,a zora je jasna osvitala.
PRIČA ONOG KOJI UMIRE
KažuDošla je jednom od nekudAli o sebi nije pričala.Nisu znali koliko joj je godina,A izgledala je tako da tiPod srcem utroba zaigra.Ona se sa vilama družila.
KažuGledala je jednim okom na zvezdeDrugim duboko u voduNosila je venac od otrovnog biljaOko strukaI zelenu bočicu pod skutomU koju je sve tajne ulovila.KažuSmejala se gorko i setno Kao da svo vreme u njenom smehu cvili.A volela je kako niko nikada nikoga nijeSamo nisu znali koga,A znali su da voliPo pesmi koju je za vremeBelih večeri pevala.
KažuDa se srce kameniloOnome ko bi se u nju zaljubio i to joj rekao.Opet kažu da je negde daleko,dalekoOd takvog kamenjaCeo jedan grad sazdan,I da u njemu samo čedni mladićiMogu da žive.
KažuDa gorke plodove u jesen skupljaI tuđu decu svojom zoveKažu da nikada ne plačeKažu da je brža od vetraI sporija od smrtiDa se leti gola u mesec ogledaI da jedino tada na nekom tuđem jezikuNešto zbori.
KažuDa je veštica da je vilaDa je dobra da je zlaDa je sve čega se bojeI još mnogo toga kažu...Samo vam ja o njojNišta ne umem reći.
SAGA O JEDNOM ŽIVOTU
Umro u tvom uzdahuRodio se u tvojim očima.Za ljubav hrabrostSkupio nisam,Samo sam lutaoOd putokaza do putokaza...Umrle prijateljimaNazvao, Dan i noć bili su isto,A utočištaNigde... Umro u tvom uzdahuRodio se u tvojim očima.Poda mnom zemlja je gorela,Pružila si rukuDa zaustaviš potop u grudima,Da pomiluješ po glaviOvog šugavog psaKoji je sanjao samo samoću,Kome je najveće prostranstvoBila njegova sopstvena misaoU kojoj je jedino slobodno padao.Umro u tvom uzdahuRodio se u tvojim očimaOkupan u vlastitoj suzi,Kako ću sada ponovo Učiti da letim?
KRIK TIŠINE
Tvoja ljubav kao rekaTraži putTamo gde ga nema.Izgužvano lice srećeU teatru senki drema.Ti sanjaš smeh Ja sanjam smrt.Ravna je konstantaU nebeskom kruguNa zapise drevneBudno oko čeka...Kolevka IstinePrazna ostaje,Drugo je toŠto ište čoveka!Zato ovaj svetRavan je SahariU kojoj pesakPoput zlata blista,Zato moje srceZa ljubav ne mariNa slomljenom kriluVetra dremaIluzija čista!Kazaljka na satuMoj korak ne pratiNa usamljene misli Pada kosmička prašina.U zvezdano grotloTi se sunovratiKada je jedina muzikaKoju čuješ TIŠINA.
|
