|
|
|
 | Ева Ранчић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПОВЕСТ О ПРАПОСТОЈБИНИ
Била сам ту некада давно,Знам да сам дошла,И прошла...Да су се затим сјатилеПтице на простореРечи по пољима сноваКоје је сањао једанЦрнокоси дечакСа очима боје жада У којима је горелаПустиња која је некадаБила плодна равницаБременита веселим људима,Који нису говорили,Него су певали и волели,И нису знали шта је жеђ,И нису знали шта је глад,И нису знали шта је рат,И нису знали шта је смрт,Све док их једном није уснилаПрекрасна жена косе боје ноћи,Са прстима који лове радост,Са очима које краду сећања...Тако их је све, једног по једногОдвела и сакрила у онеСвоје косе, боје ноћи...Само је тог једног Црнокосог дечака Са очима боје жада Оставила негде на путуИзмеђу јаве и сна.
БАЛАДА О ЈУНАКУ
Знам да си се покајао што си ме видео у слепом оку сневачабахато загледаног у мутно време стварањамимо сваког поимања временаразасутог измедју два уздаха и једног: Волим!Па си му гневан , голорук Отргнуо време из слепог ока,бацио га разјарен натрагу ништавило,све верујућида ћеш сам моћи да створишвреме у ком нећебити мене.Још си онако махнитузјахао свог коња крилатогрођеног од повечерја и речи легенди,бацивши при том за ледјасве своје нежне додире.Кренуо си тада ,ослободјен љубавиу сусрет новој зори измедју јучер и сутраразапетој...И како је зора све сјајнија билапримичући се свом сутратако ти је снага све више копнила,уместо уздаха у грлоти се враћало оно расуто : Волим,а зора је јасна освитала.
ПРИЧА ОНОГ КОЈИ УМИРЕ
КажуДошла је једном од некудАли о себи није причала.Нису знали колико јој је година,А изгледала је тако да тиПод срцем утроба заигра.Она се са вилама дружила.
КажуГледала је једним оком на звездеДругим дубоко у водуНосила је венац од отровног биљаОко струкаИ зелену бочицу под скутомУ коју је све тајне уловила.КажуСмејала се горко и сетно Као да сво време у њеном смеху цвили.А волела је како нико никада никога нијеСамо нису знали кога,А знали су да волиПо песми коју је за времеБелих вечери певала.
КажуДа се срце каменилоОноме ко би се у њу заљубио и то јој рекао.Опет кажу да је негде далеко,далекоОд таквог камењаЦео један град саздан,И да у њему само чедни младићиМогу да живе.
КажуДа горке плодове у јесен скупљаИ туђу децу својом зовеКажу да никада не плачеКажу да је бржа од ветраИ спорија од смртиДа се лети гола у месец огледаИ да једино тада на неком туђем језикуНешто збори.
КажуДа је вештица да је вилаДа је добра да је злаДа је све чега се бојеИ још много тога кажу...Само вам ја о њојНишта не умем рећи.
САГА О ЈЕДНОМ ЖИВОТУ
Умро у твом уздахуРодио се у твојим очима.За љубав храбростСкупио нисам,Само сам лутаоОд путоказа до путоказа...Умрле пријатељимаНазвао, Дан и ноћ били су исто,А уточиштаНигде... Умро у твом уздахуРодио се у твојим очима.Пода мном земља је горела,Пружила си рукуДа зауставиш потоп у грудима,Да помилујеш по главиОвог шугавог псаКоји је сањао само самоћу,Коме је највеће пространствоБила његова сопствена мисаоУ којој је једино слободно падао.Умро у твом уздахуРодио се у твојим очимаОкупан у властитој сузи,Како ћу сада поново Учити да летим?
КРИК ТИШИНЕ
Твоја љубав као рекаТражи путТамо где га нема.Изгужвано лице срећеУ театру сенки дрема.Ти сањаш смех Ја сањам смрт.Равна је константаУ небеском кругуНа записе древнеБудно око чека...Колевка ИстинеПразна остаје,Друго је тоШто иште човека!Зато овај светРаван је СахариУ којој песакПопут злата блиста,Зато моје срцеЗа љубав не мариНа сломљеном крилуВетра дремаИлузија чиста!Казаљка на сатуМој корак не пратиНа усамљене мисли Пада космичка прашина.У звездано гротлоТи се суновратиКада је једина музикаКоју чујеш ТИШИНА.
|
