detalj slike: KRK Art dizajn

DOŽIVLjAJI U ENGLESKOJ

Za postdiplomske studije dobio sam stipendiju Fonda bivše jugoslovenske vlade, 40 funti mesečno, a za stan i hranu sam plaćao gospođi Ende 4,50 funti nedeljno. Dolaskom u London sreo sam se prvo sa Alanom Sabine, a dan kasnije i sa Polom Godfrei, direktorom engleske fabrike automobila ‘’Vokshol’’ iz Lutona. Njih dvoje sam upoznao prethodnog meseca u Igalu, dok sam ja bio na rekreacionom lečenju. Pol je u nedelju uveče uzeo Alanu i mene i odveo nas u restoran na večeru, za koji je rekao da je star 300 godina. Tamo sam prvi put u životu jeo puževe, bili su veoma sočni. Pol mi je nudio da vozim njegov sportski auto, ali sam ga, uz zahvalnost, odbio, ne usuđujući se da vozim u Londonu, levom stranom.

Kada sam došao u institut FMBRA, direktor instituta dr Elton primio me je veoma ljubazno i predložio da za dva dana pročitam knjigu ‘’Hemija i Tehnologija Pšenice’’ dr Isidora Hlinke, nakon čega ćemo odabrati temu za eksperimentalno istraživanje. Knjiga je imala  oko 800 stranica, pomislio sam kako ću ja to pročitati za dva dana, sa mojim znanjem engleskog, ali sam ostao bez reči i zahvalio mu se. Pomislio sam - ‘’Ovo će mi biti prvo krštenje u Engleskoj’’.

Institut ‘’Flar Milling and Baking Riserč Association’’ (FMBRA) nalazio se u šumi, gde se na sve strane samo čuje cvrkut ptica, idealno mesto za naučno-istraživački rad.

I gotovi svi zaposleni, koji su živeli u istom mestu, Čorlivudu, odlazili su kućama u pauzi za ručak, a ja kao samac, šetao sam se kroz šumske proplanke. Šetam jednoga dana, kad spazim dve starije gospođe iza mene koje su šutirale golf lopticu. Kada su je udarile i loptica preletela preko mene, ja sam pomislio da su pogrešile, pa sam im vratio lopticu, na čega su one počele veoma glasno da viču na mene. Shvativši da sam pogrešio, mahnuo sam im u znak izvinjenja i pobegao u šumu izvan proplanka.

Tokom svakog vikenda odlazio sam u London i posećivao galerije i muzeje. Tako sam posetio Britiš muzeum, Nešenal Art Galeri, Teit Galeri, Kensington Palas, St. Pol Katidrel, Vestminster Ebbi, Velington Arč, Kju Garden i još mnogo čega. Dnevno sam pešačio, što ulicama, što galerijama, po 16-18 sati, Subotom uveče spavao sam u jugoslovenskom klubu, a nedeljom uveče kada sam se vraćao kući bio sam iscrpljen. Stanovao sam kod gospođe Ende, u Abots Lengli, a tri puta sedmično išao sam u večernju školu u Votford na časove engleskog jezika. U toj školi upoznao sam Lizu Montekajno. Iz Finske, koju sam jedne subote vodio u London, na moje ustaljene ture, a kada smo se vratili u Votford, nakon 16 sati pešačenja, reče mi Liza da više nikada samnom neće ići nigde.

Poseban događaj doživeo sam u Vimbldonu, na tenisu. Otišlo nas je grupa Jugoslovena da gledamo tenis, a ja, koji nikada do tada, nisam gledao tenis, kada smo ulazili na stadion, vidim da igra baš Nikola Pilić, i ja iz sveg glasa viknem ‘’Hajde Nikola’’ i igrači stadoše. Ceo stadion, pun gledalaca, pogledali su u mene, a ja osramoćen, sagnem se i što pre sednem na prvo slobodno mesto. Na sreću igrači ubrzo nastaviše igru, a ja, postiđen, ostadoh bez reči.

Jednoga dana, dok sam radio u Čorlivudu, doživeo sam čuvenu englesku maglu, tokom koje se nije ništa videlo na prekoj strani ulice, gradski autobuski saobraćaj bio je obustavljen, a moja gazdarica Ende morala je čekati da se magla raziđe, da bi vozila od Čorlivuda do Abots Lenglia.

Bosa mi je bila u poseti za Božićne i Novogodišnje praznike. Rentirali smo sobu u hotelu, u kome smo grejanje imali ubacivanjem novčića. Sa njom sam posetio sve galerije i muzeje, koje sam napred citirao, plus Tover Bridž Kroun Dževel Egzebišen, gde smo videli najveći dijamant na svetu ‘’Zvezda Indije’’.

U proleće, tek što je sneg okopnio, u London mi je u posetu iz Nemačke došao moj školski drugar Jovan Vukov, koga smo po nadimku zvali ‘’Čita’’. On je radio u Mercedesu u gradu Sindelfingen, nedaleko od Štutgarta, a kod mene je stigao vozom iz Pariza. Uvek je izvodio neke svoje šaljive zamisli, nepredvidive, a ovoga puta kad je izlazio iz voza, vidim ga u grombi kaputu i u drvenim nanulama, sa veknom francuskog hleba ispod miške i buketom cveća u ruci. Framcuski hleb doneo mi je iz Pariza, kao original. Rezervisao sam za nas obadvojicu sobu u jugoslovenskom klubu, na četvrtom spratu, u kojoj je krevet imao još jedan čovek iz Makedonije, koji je tu boravio čekajući vizu za Australiju.

Prvoga dana izašli smo u neki noćni klub, gde smo ostali do 3 sata ujutro. A kada smo se vratili, vrata kluba bila su zaključana a mi nismo imali ključ. Vidimo na drugom spratu prozor otvoren u nizu kupatila po spratovima. A ‘’Čita’’, k’o pravi čita (majmun) pope se uz oluk do toga prozora i zakorači unutra. Na to se ču’ prodoran ženski vrisak i Čita poče da se izvinjava. Naime, domar kluba je to kupatilo preuredio u svoju spavaću sobu, a mi za to nismo znali, pa kad je Čita zakoračio unutra, stao je u njihov krevet, između njih dvoje koji su spavali. Naravno, žena je premrla od straha, a kada su se osvestili, domar je ustao, ljut, otvorio nam vrata, a Čita se izvinjavao i objašnjavao situaciju.

Sledeće večeri izlazili smo ponovo u provod, pa se Čita dosetio i Makedoncu vezao konac oko nožnoga palca, koji je probacio kroz prozor do zemlje. Kada smo se vratili, u ranu zoru, Čita je samo povukao dva-tri puta konac i vidimo upali se svetlo u našoj sobi. Makedonac se probudio i sišao da nam otvori vrata. Čitin sistem je uspešno proradio. Čiti, a i meni, njegov boravak u Londonu se dopao i obojici je ostao u nezaboravnim sećanjima.

Dok sam radio u institutu u Čorlivudu, postao sam bliži sa gospođom Evelin Fišer, kod koje sam povremeno odlazio kući i upoznao njena dva sina, kćerku i muža. Jednoga dana, ona, njen mlađi sin Lari i ja išli smo u obilazak univerziteta Oksford. Bio je vikend, pa smo mogli samo prošetati između univerzitetskih zgrada i videti gde se koji fakultet nalazi. U povratku, svratili smo u posetu dvorca Blenem Palas, u kome je rođen Vinston Čerčil. Dvorac je bio otvoren za posete, ali u vreme našeg dolaska nije bilo vodiča, pa smo dvorac obišli sami i informacije sam dobio samo onoliko koliko ih je znala gospođa Evelin.

Druge prilike autobusom sam otputovao u Kembridž, rezervisao hotel za dva dana, ali sam Kembridž obišao tokom prvoga dana i tokom drugoga dana prilično sam se dosađivao. Gledao sam veslače na njihovoj rečici Kem i Bezbol igre studenata, za čega nisam imao ama baš nikakvog saznanja, pa sam zaključio da mi je bilo dosta da sam u Kembridžu ostao samo jedan dan.

Za Božićne praznike kolega Dejvid Redmen i njegova devojka Barbara, vozili su me kod Barbarine mame u Južni Vels. Predeli kroz koje smo prolazili bili su šumoviti, a četinarsko drveće okićeno snegom izgledalo je prekrasno, kao da je sve spremljeno za praznike. Kod Barbarine mame dočekali su nas veoma prijateljski, a ukupno nas je te noći spavalo u njenoj kući osamnaestoro. Ona je posteljinu pozajmila od svojih komšija. Kada smo ujutro ustali izgledalo je kao da smo u vojnoj kasarni. Hrane je bilo u izobilju. Nakon dva dana vratili smo se za Čorlivud, usput slušajući pesme Tom Džonsa, koji je u to vreme u svetu važio za veoma popularnog pevača.

Institut FMBRA u Čorlivudu

PODELITE OVAJ TEKST NA: