детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДОЖИВЉАЈИ У ЕНГЛЕСКОЈ

За постдипломске студије добио сам стипендију Фонда бивше југословенске владе, 40 фунти месечно, а за стан и храну сам плаћао госпођи Енде 4,50 фунти недељно. Доласком у Лондон срео сам се прво са Аланом Сабине, а дан касније и са Полом Годфреи, директором енглеске фабрике аутомобила ‘’Воксхол’’ из Лутона. Њих двоје сам упознао претходног месеца у Игалу, док сам ја био на рекреационом лечењу. Пол је у недељу увече узео Алану и мене и одвео нас у ресторан на вечеру, за који је рекао да је стар 300 година. Тамо сам први пут у животу јео пужеве, били су веома сочни. Пол ми је нудио да возим његов спортски ауто, али сам га, уз захвалност, одбио, не усуђујући се да возим у Лондону, левом страном.

Када сам дошао у институт FMBRA, директор института др Елтон примио ме је веома љубазно и предложио да за два дана прочитам књигу ‘’Хемија и Технологија Пшенице’’ др Исидора Хлинке, након чега ћемо одабрати тему за експериментално истраживање. Књига је имала  око 800 страница, помислио сам како ћу ја то прочитати за два дана, са мојим знањем енглеског, али сам остао без речи и захвалио му се. Помислио сам - ‘’Ово ће ми бити прво крштење у Енглеској’’.

Институт ‘’Флар Миллинг анд Бакинг Рисерч Ассоциатион’’ (FMBRA) налазио се у шуми, где се на све стране само чује цвркут птица, идеално место за научно-истраживачки рад.

И готови сви запослени, који су живели у истом месту, Чорливуду, одлазили су кућама у паузи за ручак, а ја као самац, шетао сам се кроз шумске пропланке. Шетам једнога дана, кад спазим две старије госпође иза мене које су шутирале голф лоптицу. Када су је удариле и лоптица прелетела преко мене, ја сам помислио да су погрешиле, па сам им вратио лоптицу, на чега су оне почеле веома гласно да вичу на мене. Схвативши да сам погрешио, махнуо сам им у знак извињења и побегао у шуму изван пропланка.

Током сваког викенда одлазио сам у Лондон и посећивао галерије и музеје. Тако сам посетио Бритиш музеум, Нешенал Арт Галери, Теит Галери, Кенсингтон Палас, Ст. Пол Катидрел, Вестминстер Ебби, Велингтон Арч, Кју Гарден и још много чега. Дневно сам пешачио, што улицама, што галеријама, по 16-18 сати, Суботом увече спавао сам у југословенском клубу, а недељом увече када сам се враћао кући био сам исцрпљен. Становао сам код госпође Енде, у Аботс Ленгли, а три пута седмично ишао сам у вечерњу школу у Вотфорд на часове енглеског језика. У тој школи упознао сам Лизу Монтекајно. Из Финске, коју сам једне суботе водио у Лондон, на моје устаљене туре, а када смо се вратили у Вотфорд, након 16 сати пешачења, рече ми Лиза да више никада самном неће ићи нигде.

Посебан догађај доживео сам у Вимблдону, на тенису. Отишло нас је група Југословена да гледамо тенис, а ја, који никада до тада, нисам гледао тенис, када смо улазили на стадион, видим да игра баш Никола Пилић, и ја из свег гласа викнем ‘’Хајде Никола’’ и играчи стадоше. Цео стадион, пун гледалаца, погледали су у мене, а ја осрамоћен, сагнем се и што пре седнем на прво слободно место. На срећу играчи убрзо наставише игру, а ја, постиђен, остадох без речи.

Једнога дана, док сам радио у Чорливуду, доживео сам чувену енглеску маглу, током које се није ништа видело на прекој страни улице, градски аутобуски саобраћај био је обустављен, а моја газдарица Енде морала је чекати да се магла разиђе, да би возила од Чорливуда до Аботс Ленглиа.

Боса ми је била у посети за Божићне и Новогодишње празнике. Рентирали смо собу у хотелу, у коме смо грејање имали убацивањем новчића. Са њом сам посетио све галерије и музеје, које сам напред цитирао, плус Товер Бриџ Кроун Џевел Егзебишен, где смо видели највећи дијамант на свету ‘’Звезда Индије’’.

У пролеће, тек што је снег окопнио, у Лондон ми је у посету из Немачке дошао мој школски другар Јован Вуков, кога смо по надимку звали ‘’Чита’’. Он је радио у Мерцедесу у граду Синделфинген, недалеко од Штутгарта, а код мене је стигао возом из Париза. Увек је изводио неке своје шаљиве замисли, непредвидиве, а овога пута кад је излазио из воза, видим га у громби капуту и у дрвеним нанулама, са векном француског хлеба испод мишке и букетом цвећа у руци. Фрамцуски хлеб донео ми је из Париза, као оригинал. Резервисао сам за нас обадвојицу собу у југословенском клубу, на четвртом спрату, у којој је кревет имао још један човек из Македоније, који је ту боравио чекајући визу за Аустралију.

Првога дана изашли смо у неки ноћни клуб, где смо остали до 3 сата ујутро. А када смо се вратили, врата клуба била су закључана а ми нисмо имали кључ. Видимо на другом спрату прозор отворен у низу купатила по спратовима. А ‘’Чита’’, к’о прави чита (мајмун) попе се уз олук до тога прозора и закорачи унутра. На то се чу’ продоран женски врисак и Чита поче да се извињава. Наиме, домар клуба је то купатило преуредио у своју спаваћу собу, а ми за то нисмо знали, па кад је Чита закорачио унутра, стао је у њихов кревет, између њих двоје који су спавали. Наравно, жена је премрла од страха, а када су се освестили, домар је устао, љут, отворио нам врата, а Чита се извињавао и објашњавао ситуацију.

Следеће вечери излазили смо поново у провод, па се Чита досетио и Македонцу везао конац око ножнога палца, који је пробацио кроз прозор до земље. Када смо се вратили, у рану зору, Чита је само повукао два-три пута конац и видимо упали се светло у нашој соби. Македонац се пробудио и сишао да нам отвори врата. Читин систем је успешно прорадио. Чити, а и мени, његов боравак у Лондону се допао и обојици је остао у незаборавним сећањима.

Док сам радио у институту у Чорливуду, постао сам ближи са госпођом Евелин Фишер, код које сам повремено одлазио кући и упознао њена два сина, кћерку и мужа. Једнога дана, она, њен млађи син Лари и ја ишли смо у обилазак универзитета Оксфорд. Био је викенд, па смо могли само прошетати између универзитетских зграда и видети где се који факултет налази. У повратку, свратили смо у посету дворца Бленем Палас, у коме је рођен Винстон Черчил. Дворац је био отворен за посете, али у време нашег доласка није било водича, па смо дворац обишли сами и информације сам добио само онолико колико их је знала госпођа Евелин.

Друге прилике аутобусом сам отпутовао у Кембриџ, резервисао хотел за два дана, али сам Кембриџ обишао током првога дана и током другога дана прилично сам се досађивао. Гледао сам веслаче на њиховој речици Кем и Безбол игре студената, за чега нисам имао ама баш никаквог сазнања, па сам закључио да ми је било доста да сам у Кембриџу остао само један дан.

За Божићне празнике колега Дејвид Редмен и његова девојка Барбара, возили су ме код Барбарине маме у Јужни Велс. Предели кроз које смо пролазили били су шумовити, а четинарско дрвеће окићено снегом изгледало је прекрасно, као да је све спремљено за празнике. Код Барбарине маме дочекали су нас веома пријатељски, а укупно нас је те ноћи спавало у њеној кући осамнаесторо. Она је постељину позајмила од својих комшија. Када смо ујутро устали изгледало је као да смо у војној касарни. Хране је било у изобиљу. Након два дана вратили смо се за Чорливуд, успут слушајући песме Том Џонса, који је у то време у свету важио за веома популарног певача.

Институт FMBRA у Чорливуду

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: