SEĆANjE NA PROFESORA VOJU MARJANOVIĆA

 

„I ako vam se desi da prolazite tuda, preklinjem vas,

         ne žurite, zakasnite malo ispod same zvezde!“

              Antoan de Sent Egziperi „Mali Princ“

 

Prof. dr Voja Marjanović rođen je na Ubu, na Preobraženje 1934. godine i do poslednjeg trenutka života svom zavičaju je ostao srčano odan. Više razrede gimnazije, studije Jugoslovenske književnosti i magistarske studije završava u Beogradu, a doktorske u Sarajevu, na književnom delu Branka Ćopića. Mnogo godina kasnije, 2015. objaviće dnevnik (1975-1985) U društvu sa Ćopićem, u kojem beleži da se, revnosno prikupljajući građu za svoju doktorsku disertaciju Pripovedački svet Branka Ćopića, sa omiljenim srpskim piscem za decu nalazio u njihovo uobičajeno vreme, u 11. U sveznajućem krugu vremena, tih mnogo godina posle, od kada smo se u Beogradu upoznali, prof. Voja i ja bismo se čuli baš u to vreme. I ne bi bilo neobično da i sama nisam iz Bosanske Krupe i da nisam odrasla uz jednu od najvećih književnih manifestacija one velike Jugoslavije – „Ćopićeve staze detinjstva“. Na insistiranje svog prijatelja, prof. Voja bio je učesnik ove manifestacije svake godine od 1. do 4. oktobra, od 1975. Svom prijatelju i njegovom delu ostao je odan i posle njegove smrti, prof. Voja u Krupu je dolazio sve do rata 1990. I njegove poslednje zabeležene književne reči upućene su Branku Ćopiću. Diktirao mi ih je telefonom 25. marta ove godine, sa željom da ih sledećeg dana izgovorim u Aleji zaslužnih građana, povodom godišnjice smrti Branka Ćopića:

 

U srpskoj humorističkoj i komediografskoj literaturi posebno se ističu dva imena, Branislav Nušić i Branko Ćopić. Branko Ćopić je jedinstvena književna pojava, patriota koji se zalagao za mir i miroljubivu literaturu. U njegovim delima uvek ostaje nešto nedovršeno, jer je očekivao da će ga dopuniti njegovi čitaoci.

 

Samo tri nedelje kasnije, 15. aprila 2021. godine prof. Voja i njegov prijatelj sreli su se u beskrajnom plavom krugu, negde iznad ovog lijepog i strašnog života. Za 86 godina prof. dr Voja Marjanović objavio je 86 knjiga: kritika, eseja, monografija, studija, antologija, udžbenika, ali se čitalačkoj publici predstavio i kao pesnik, pripovedač i beletrističar. Objavio je stotine naučnih radova. Preveden je na engleski, francuski, ruski, bugarski, slovenački i makedonski jezik. Kao doktor filoloških nauka dao je ogroman doprinos istoriji i teoriji srpske književnosti druge polovine 20. i prvih decenija 21. veka. Naročito je značajan uticaj prof. dr Voje Marjanovića na razvoj književno-kritičke misli kako u dečjoj, tako i u opštoj književnosti.

 

Dve struje prate njegov književno-kritički rad od samog početka studija, kada mu je prof. Tode Čolak skrenuo pažnju da je srpska književnost za decu nepokrivena književnom kritikom. Samo mesec dana kasnije, student prve godine književnosti objavljuje u kruševačkoj Bagdali svoj prvi kritički osvrt, na knjigu pesama Dragana Lukića Kako se kome čini, a svega pet godina kasnije, na istom mestu i svoju prvu knjigu Detinjstvo i poezija. U poslednjoj godini svog života prof. dr Voja Marjanović ostavio nam je, kao jedan od inicijatora i, prvi put u srpskoj istoriji, Institut za dečju književnost. Govoreći o zabludama koje su vekovima marginalizovale književnost za decu, prof. Voja je zastupao načelo jedinstva, u kojem je dečja književnost autonomna oblast, sa svojim etičkim, estetičkim i naročito didaktičkim kvalifikativima, ali istovremeno i deo opšte književnosti. To je slikovito obrazlagao Geteovim rečima: „Pišite za decu, ali tako da bi Vašu knjigu sa zadovoljstvom pročitao i odrastao čovek“. Prof. Voja nikada nije pravio razliku između literature, ne samo dečje i opšte, nego ni između tradicionalne i savremene književnosti. Kao književni kritičar svoju pažnju usmeravao je isključivo na uspešno delo. Čak ni autore nije posmatrao kroz prizmu afirmisanosti, njegovo interesovanje uvek je bilo usmereno na delo. Ukoliko bi delo ocenio kao uspešno, pisao je o njemu, beležio ga u protoku vremena na stranice istorije naše književnosti. Otud prof. Voja o svojim „otkrivenim“ autorima govori afirmativno.  

 

I tu se otvara druga, paralelna oblast njegovog književno-kritičkog rada – kritika varijabilnog parametra, koja je zasnovana na uverenju da je granica između pisaca amatera i profesionalaca često veoma uska i da se lako može izbrisati, zavisno od talenta pisca i njegovog rada na književnom obrazovanju i sticanju književnog zanata. Upravo sa te granice, na kojoj nas je prof. Voja prepoznavao i objektivno, nepristrasno i dobronamerno ocenjivao i usmeravao mnogi od nas vinuli su se u svet književnosti. U intervjuu, koji mi je pre dve godine dao za Književne novine, prof. Voja, između ostalog, kaže: Kao kritičar i esejista trudio sam se da  budem objektivan, jasan i jednostavan u pisanju, ne pripadajući nijednom književnom pravcu ili grupaciji, već samo svojoj orijentaciji prema piscu i delu i njegovim poetološkim osobenostima. To je naišlo na odobravanje mnogih pesnika i prozaista, pa sam bio vrlo prihvaćen od književne javnosti, na koju sam uvek mislio, jer čitalac je najmerodavniji sudija...

 

Književno-kritičku bliskost je osećao sa Skerlićem, Mihizom, Čedom Mirkovićem, jer je impresionističku atmosferu pretpostavljao akademskoj, ali imao je i oponente, što u vidu usputnih zamerki, što u vidu jakih kritika. I ostao je svoj, veličanstven u toj gospodstvenosti i odlučnosti da dosanja sopstveni san. Dosanjao ga je onog trenutka kada je osetio da pero mirno može da preda svojoj kćerki, književnici Julijani Marjanović Jovičić. U onom sveznajućem krugu postojanja Julija i ja pripadamo istoj književnoj generaciji.

 

Prof. Vojaobišao je mnoge zemlje: Englesku, Rusiju, Bugarsku, Grčku, Mađarsku, Belgiju, Češku, Švajcarsku, Austriju, Italiju, Tursku, Azerbejdžan, SAD. Učestvovao je na brojnim književnim festivalima ondašnje Jugoslavije: od „Kurirčeka“ u Mariboru do „Zmajevih dečjih igara“ u Novom Sadu. Jedan je od osnivača Književnog kluba „Branko Ćopić“ u Beogradu.Dobitnik je brojnih priznanja za svoj književni i naučni rad, među kojima: nagrade Zmajevih dečjih igara, Povelje za životno delo UKS, nagrade „Sima Cucić“, Vitezove povelje za životno delo i dr.Svakog leta iznova je čitao Malog Princa i bio je pasionirani ljubitelj pozorišta.

Imala sam blagoslov da prof. dr Voja Marjanović dve decenije, baš u vreme mog autorskog sazrevanja, bude i moj književni i književno-kritički mentor. Sada znam da sam živela istoriju. Verujem, i mnogi drugi književnici koji su imali tu sreću da prof. Voja primeti i prati njihov rad. Devetnaest godina je radio kao profesor u Medicinskoj školi u Beogradu, potom pune dve decenije na Pedagoškoj akademiji za vaspitače (kasnije Učiteljski fakultet), a svoju profesorsku karijeru nastavio je upravo u radu sa onima u kojima je prepoznao iskonski talenat. Nama ostaje da drugima pružimo ruku onako kako je on pružao nama i da nikada ne skidamo šešir dok ostavljamo trag pod zvezdama.

PODELITE OVAJ TEKST NA: