СЕЋАЊЕ НА ПРОФЕСОРА ВОЈУ МАРЈАНОВИЋА

 

„И ако вам се деси да пролазите туда, преклињем вас,

         не журите, закасните мало испод саме звезде!“

              Антоан де Сент Егзипери „Мали Принц“

 

Проф. др Воја Марјановић рођен је на Убу, на Преображење 1934. године и до последњег тренутка живота свом завичају је остао срчано одан. Више разреде гимназије, студије Југословенске књижевности и магистарске студије завршава у Београду, а докторске у Сарајеву, на књижевном делу Бранка Ћопића. Много година касније, 2015. објавиће дневник (1975-1985) У друштву са Ћопићем, у којем бележи да се, ревносно прикупљајући грађу за своју докторску дисертацију Приповедачки свет Бранка Ћопића, са омиљеним српским писцем за децу налазио у њихово уобичајено време, у 11. У свезнајућем кругу времена, тих много година после, од када смо се у Београду упознали, проф. Воја и ја бисмо се чули баш у то време. И не би било необично да и сама нисам из Босанске Крупе и да нисам одрасла уз једну од највећих књижевних манифестација оне велике Југославије – „Ћопићеве стазе детињства“. На инсистирање свог пријатеља, проф. Воја био је учесник ове манифестације сваке године од 1. до 4. октобра, од 1975. Свом пријатељу и његовом делу остао је одан и после његове смрти, проф. Воја у Крупу је долазио све до рата 1990. И његове последње забележене књижевне речи упућене су Бранку Ћопићу. Диктирао ми их је телефоном 25. марта ове године, са жељом да их следећег дана изговорим у Алеји заслужних грађана, поводом годишњице смрти Бранка Ћопића:

 

У српској хумористичкој и комедиографској литератури посебно се истичу два имена, Бранислав Нушић и Бранко Ћопић. Бранко Ћопић је јединствена књижевна појава, патриота који се залагао за мир и мирољубиву литературу. У његовим делима увек остаје нешто недовршено, јер је очекивао да ће га допунити његови читаоци.

 

Само три недеље касније, 15. априла 2021. године проф. Воја и његов пријатељ срели су се у бескрајном плавом кругу, негде изнад овог лијепог и страшног живота. За 86 година проф. др Воја Марјановић објавио је 86 књига: критика, есеја, монографија, студија, антологија, уџбеника, али се читалачкој публици представио и као песник, приповедач и белетристичар. Објавио је стотине научних радова. Преведен је на енглески, француски, руски, бугарски, словеначки и македонски језик. Као доктор филолошких наука дао је огроман допринос историји и теорији српске књижевности друге половине 20. и првих деценија 21. века. Нарочито је значајан утицај проф. др Воје Марјановића на развој књижевно-критичке мисли како у дечјој, тако и у општој књижевности.

 

Две струје прате његов књижевно-критички рад од самог почетка студија, када му је проф. Тоде Чолак скренуо пажњу да је српска књижевност за децу непокривена књижевном критиком. Само месец дана касније, студент прве године књижевности објављује у крушевачкој Багдали свој први критички осврт, на књигу песама Драгана Лукића Како се коме чини, а свега пет година касније, на истом месту и своју прву књигу Детињство и поезија. У последњој години свог живота проф. др Воја Марјановић оставио нам је, као један од иницијатора и, први пут у српској историји, Институт за дечју књижевност. Говорећи о заблудама које су вековима маргинализовале књижевност за децу, проф. Воја је заступао начело јединства, у којем је дечја књижевност аутономна област, са својим етичким, естетичким и нарочито дидактичким квалификативима, али истовремено и део опште књижевности. То је сликовито образлагао Гетеовим речима: „Пишите за децу, али тако да би Вашу књигу са задовољством прочитао и одрастао човек“. Проф. Воја никада није правио разлику између литературе, не само дечје и опште, него ни између традиционалне и савремене књижевности. Као књижевни критичар своју пажњу усмеравао је искључиво на успешно дело. Чак ни ауторе није посматрао кроз призму афирмисаности, његово интересовање увек је било усмерено на дело. Уколико би дело оценио као успешно, писао је о њему, бележио га у протоку времена на странице историје наше књижевности. Отуд проф. Воја о својим „откривеним“ ауторима говори афирмативно.  

 

И ту се отвара друга, паралелна област његовог књижевно-критичког рада – критика варијабилног параметра, која је заснована на уверењу да је граница између писаца аматера и професионалаца често веома уска и да се лако може избрисати, зависно од талента писца и његовог рада на књижевном образовању и стицању књижевног заната. Управо са те границе, на којој нас је проф. Воја препознавао и објективно, непристрасно и добронамерно оцењивао и усмеравао многи од нас винули су се у свет књижевности. У интервјуу, који ми је пре две године дао за Књижевне новине, проф. Воја, између осталог, каже: Као критичар и есејиста трудио сам се да  будем објективан, јасан и једноставан у писању, не припадајући ниједном књижевном правцу или групацији, већ само својој оријентацији према писцу и делу и његовим поетолошким особеностима. То је наишло на одобравање многих песника и прозаиста, па сам био врло прихваћен од књижевне јавности, на коју сам увек мислио, јер читалац је најмеродавнији судија...

 

Књижевно-критичку блискост је осећао са Скерлићем, Михизом, Чедом Мирковићем, јер је импресионистичку атмосферу претпостављао академској, али имао је и опоненте, што у виду успутних замерки, што у виду јаких критика. И остао је свој, величанствен у тој господствености и одлучности да досања сопствени сан. Досањао га је оног тренутка када је осетио да перо мирно може да преда својој кћерки, књижевници Јулијани Марјановић Јовичић. У оном свезнајућем кругу постојања Јулија и ја припадамо истој књижевној генерацији.

 

Проф. Војаобишао је многе земље: Енглеску, Русију, Бугарску, Грчку, Мађарску, Белгију, Чешку, Швајцарску, Аустрију, Италију, Турску, Азербејџан, САД. Учествовао је на бројним књижевним фестивалима ондашње Југославије: од „Курирчека“ у Марибору до „Змајевих дечјих игара“ у Новом Саду. Један је од оснивача Kњижевног клуба „Бранко Ћопић“ у Београду.Добитник је бројних признања за свој књижевни и научни рад, међу којима: награде Змајевих дечјих игара, Повеље за животно дело УКС, награде „Сима Цуцић“, Витезове повеље за животно дело и др.Сваког лета изнова је читао Малог Принца и био је пасионирани љубитељ позоришта.

Имала сам благослов да проф. др Воја Марјановић две деценије, баш у време мог ауторског сазревања, буде и мој књижевни и књижевно-критички ментор. Сада знам да сам живела историју. Верујем, и многи други књижевници који су имали ту срећу да проф. Воја примети и прати њихов рад. Деветнаест година је радио као професор у Медицинској школи у Београду, потом пуне две деценије на Педагошкој академији за васпитаче (касније Учитељски факултет), а своју професорску каријеру наставио је управо у раду са онима у којима је препознао исконски таленат. Нама остаје да другима пружимо руку онако како је он пружао нама и да никада не скидамо шешир док остављамо траг под звездама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: