detalj slike: KRK Art dizajn

ALHEMIČNO KOPNO U MORU VREMENA

(Odlomak iz studije o knjigama Milorada Pavića)

 

MUŠKO-ŽENSKI POLARITETI

Verica Tadić

Podela na mušku i žensku prirodu posebno je apostrofirana u Pavićevim opservacijama. Ta konsekventnost  seže  i do  najnevidljivijeg znaka, odraza i pojave. Odnosi se čak  i  na čitaoce. Svakom polu namenjena je različita knjiga. Postoji, dakle, muški i ženski primerak knjige. I sve na ovom i  onom svetu ima svoj muško-ženski pandan, odraz i senku. Nebo ima muške i ženske zvezde. Život - muške i ženske smrti. Glad - muški i  ženski ručak. Molitva - muška i ženska slova. U crkvi se pale muške i ženske sveće.

Pavić razlistava svaki detalj, događaj, tok i ishod, na muško-ženske pojavne oblike, da bi kasnije te prirode spajao, mešao, hibridizovao i pokazao njihove nerazlučive hermafroditske odnose i preplete. Jedinstvo i intregralnost, ali i rascep ličnosti, nacije, civilizacijsko propadanje.

(...)

Razdvajanje na striktno muški i striktno ženski princip, zavisno od kulta božanstva, najpre je u religiji dovelo do podele na monaške redove. Ustrojstvo na dva strogo podeljena sveta u teološkoj utelotvorenosti, ima svoj odraz u svemu postojećem.

„Samci“ su, još od prve podele na Sinaju, kroz vreme putovali pojedinačno, a „opštežitelji“ grupno. Ma gde da pođu, „samci“ su nosili svak svoj „tanjir pod kapom, tuđ jezik u ustima i srp za pojasom“. Uglavnom su bili ikonoljupci i pacifisti, vezani za darove zemlje. 

„Opštežitelji“ su zajedništvo ispoljavali u svemu. Putovali su kroz vreme „noseći kotlić (za hranu) na smenu, zajednički jezik za zubima i nož za pojasom“. Ponekad su vodili ratove. Istorija ih pamti kao velike graditelje. U izvesnim periodima i kao ikonomrsce.

Opisujući dva monaška reda na Svetoj gori, Pavić ukazuje i na sve posledice koje je ta podela uslovljavala i dan danas uslovljava.

„Idioritmici, tj, samci“ živeli su potpuno nezavisno od komune. Nezavisni i jedan od drugog, u okviru sopstvenog monaškog reda, imali su sve posebno. „Zasebnu trpezu (...) svak svoj oganj i so“...

I svaki je „samac“ imao „svoju bašticu i u njoj svoju Srbiju sa šljivom i vodom u ogradi“.

„Kult hrama Bogorodice“, pod čijom su se ikonom molili, jer je ona „rodila Hrista kao što noć rađa dan“, za njih je bio „jači od kulta naroda iz kog su nikli“. 

Poštovaoci muškog principa, kenobiti, tj. opštežitelji, posvećeni su Svetoj trojici (Ocu, Sinu i  Svetom duhu). Za Bogorodicu  su palili tek četvrtu sveću. 

Očuvanje sopstvene loze, i poštovanje i očuvanje tradicije sopstvenog naroda, za kenobite je bila najvažnija misija. Kroz kult „velike trojice hrišćanske crkve“ njihova se misija uzdizala do nebeskih visina. „Opštežitelji su na zidu držali ikone svetog Simeuna i Save.“

Svaki pojedinac bi, kako naglašava Pavić, iz tog saznanja trebalo da analizira sebe i prepozna i svoj put,  da otkriva sopstveni smisao života i to za šta je predodređen, da bi živeo u duhu te svoje arhetipske predispozicije. Pavić je, po onome što o sebi zna, otkrio da je idioritmik.

 Kao pisac opredelio se za poštovanje ženskog principa, mnogo više nego što je to u prozi i u stvarnosti zastupljeno. Žena je pre svega deo istog kosmičkog, androginog bića, pa stoga i njeno nedovoljno uvažavanje ruši ravnotežu i uslov zajedničkog opstanka.

Decidno izraženim segmentima, koji ukazuju na raznovrsnost i polivalentne sličnosti i razlike u muško-ženskim polaritetima, ukazuje se na to da je potrebno te razlike i sličnosti uvažavati, i na principima međusobnog poštovanja graditi puteve poverenja i uravnoteženja.

Najbitnije je poći od evidentne, kosmički utemeljene razlike između žene i muškarca, da bi se njihovi odnosi mogli razumeti i učiniti što bliskijim.

„Stvar je u tome“, objašnjava pisac, „što muškarac svet doživljava van sebe, u svemiru, a žena svemir nosi u sebi“.  (1)

Bez uvida u oba pola svega što postoji, vrline i mane, čednosti i greha, istine i laži, smisla i besmisla, haosa i harmonije, svetla i tame, ljubavi  i mržnje, nema ni mogućnosti za traženje puta spasa za opstanak ljudske vrste. 

Žena je izvor života, stub porodice i „karijatida domovine“. I nikako se njena uloga ne bi smela zaboraviti i potceniti. „Žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovog sveta.“ (2)

 U romanu Predeo slikan čajem glavni lik je junakinja Vitača Milut, a ne junak Atanasije Svilar. Ona se spasava izlaskom iz knjige, i samim tim i iz prolaznosti, zaljubljivanjem u čitaoca.

Budući da ovaj roman može imati više krajeva, ili više pojedinačnih krajeva sublimiranih u jednom, glavna junakinja za spas može izabrati  i   „nebeskog, zemaljskog i podzemnog ljubavnika“.

Najava mogućnosti ovakvog kraja, oživljava onu trodimenzionalnu sliku sveta  u kojoj žena oličava stvaralačku energiju koja se kreće kroz ceo kosmos i uspostavlja harmoniju.

„Vitačino istrajno traganje za izgubljenim jedinstvom, kroz pokušaj pronalaženja nebeskog, zemaljskog i podzemnog ljubavnika jeste alegorijsko vaspostavljanje vaseljenskog stabla života.“(3)

A to znači vaspostavljanje onih vrednosti koje će obnoviti iskonsko „drvo života (…) ukorenjeno u dubini zemlje - osi sveta“.Rastom kroz „svet vremena“ ono pruža grane prema nebu i večnosti, i „u svom svekolikom trojedinstvu čuva i ravnotežu duha, duše i tela“.

„Vaseljensko stablo (drvo života)“ je stablo sa granama koje tvore više trojstava: duh, duša, telo; duša, život i smrt; raj (Bog-nebo) , zemlja (čovek) i pakao (Satana). Iz svih ovih trojstava, tj. iz njihovih suprotnosti, moguće je postići ravnotežu, jer je uvek neko posrednik, izmiritelj, onaj koji rešava sukob između suprostavljenih strana.

Duša je zavičaj duha i tela, ona povezuje smrtno i besmrtno. Vezu između Boga i Satane, neba i zemlje, trebalo bi da uspostavi čovek, budući da ima obe prirode u sebi. No pošto čovek postaje uništitelj, menjaju se uloge. Satana spasava „veliku sahranu sveta“, jer tako vidi povratak u raj. A i kome bi on bio potreban i koja bi njegova uloga bila, ako nestane čovečanstvo?

Vremensko trojedinstvo uspostavlja se preko prezenta. Prezent je korespondent između budućnosti i prošlosti. Sadašnje vreme nije samo sebi svrha i smisao. Ono je i most preko koga prošlost nastavlja put u budućnost, a budućnost  koja se, bar povremeno, ne vraća u mesto rođenja i ne crpi snagu iz korena svoje prošlosti ne opstaje dugo.

Poseban akcenat u romanu Predeo slikan čajem je na ženskim smrtima. Zavisno od toga da li umire žena sa potomstvom ili žena bez potomstva i smrt može biti pojedinačna i jednokratna, ili višestruka i trajna. Prva je pojedinačna, „lična smrt“, dok u smrti žene bez potomstva umiru sve njene pretkinje. Posmatrana iz tog ugla, smrt Vitačinih kćeri-devojčica, „kosmičkih je razmera i uhiljadustručena je. To je gašenje cele jedne ljudske loze po mleku“.

U Hazarskom rečniku opisane su muške smrti, a u romanu Unutrašnja strana vetra, pisac ispituje dužinu smrti. Smrt, zaključuje on, traje najmanje koliko i život, a možda i mnogo duže. Produžuje se bar za još jednu polovinu života. Otuda i preporuka pisca da se ovaj roman čita jedan i po put.  Tako se i dolazi do toga da jedan život, Herin ili Leandrov, mogu duže trajati. Njihovi životi počinju sa suprotnih krajeva, a sreću se u sredini knjige, u smrtima.

Da li je čitanje knjige jedan i po put način da se iz smrti ponovo rodi život?

Ako su knjige besmrtne, onda je svako novo čitanje novo rađanje.

(…)

Dvostruki kraj, sa hepiendom ili tragičnim ishodom, nije samo igra. To je mnogo dublji upliv u ličnu i kolektrivnu svest. U civilizacijski put i ishod. Da li će ovaj svet voditi  samo muškarci, ili samo žene, ili oba pola zajedno, pitanje  je od čijeg odgovora zavisi sudbina čovečanstva.     

A to se  i simbolički pokazuje u registru, datom na kraju knjige. Da li će, dakle, odlučiti onaj ko umesto pisaljke bude držao kašiku (ko hrani i odgaja) ili onaj ko bude držao nož (koji ratuje i razara).

U novom milenijumu i knjiga menja oblik  „dok je  u XX veku knjiga bila dvopolna vrsta, u XXI postala je hermafrodit. Ili nešto incestuozno. U ovom novom obliku (...) možemo knjigu da zamislimo kao mesto gde žensko vreme sadrži muško“.(Da li će i svet dvadesetprvog veka biti, ili je već počeo da bude, takav? Hermafroditski i (ili) incestuozan?!

Hoće li žensko vreme sa muškim vremenom u sebi roditi novi svet, plemenitiji i u svemu bolji?!

 ___________

(1) Milorad Pavić, Život Hazarkog rečnika: Dva svemira (Predgovor za francusko izdanje Hazarskog rečnika, Politika, Beograd, 26.oktobar,2002).

 (2) Ivo Andrić, Smrt u Sinanovoj tekiji, Velika enciklopedia aforizama, Prosvjeta, Zagreb, 1977 str. 882.

(3) Jasmina Mihailović, Slojevitost pripovedanja Milorada Pavića, „Priča o duši i telu“ , Prosveta, Beograd1992 (str.91).

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: