детаљ слике: КРК Арт дизајн

АЛХЕМИЧНО КОПНО У МОРУ ВРЕМЕНА

(Одломак из студије о књигама Милорада Павића)

 

МУШКО-ЖЕНСКИ ПОЛАРИТЕТИ

Верица Тадић

Подела на мушку и женску природу посебно је апострофирана у Павићевим опсервацијама. Та консеквентност  сеже  и до  најневидљивијег знака, одраза и појаве. Односи се чак  и  на читаоце. Сваком полу намењена је различита књига. Постоји, дакле, мушки и женски примерак књиге. И све на овом и  оном свету има свој мушко-женски пандан, одраз и сенку. Небо има мушке и женске звезде. Живот - мушке и женске смрти. Глад - мушки и  женски ручак. Молитва - мушка и женска слова. У цркви се пале мушке и женске свеће.

Павић разлистава сваки детаљ, догађај, ток и исход, на мушко-женске појавне облике, да би касније те природе спајао, мешао, хибридизовао и показао њихове неразлучиве хермафродитске односе и преплете. Јединство и интрегралност, али и расцеп личности, нације, цивилизацијско пропадање.

(...)

Раздвајање на стриктно мушки и стриктно женски принцип, зависно од култа божанства, најпре је у религији довело до поделе на монашке редове. Устројство на два строго подељена света у теолошкој утелотворености, има свој одраз у свему постојећем.

„Самци“ су, још од прве поделе на Синају, кроз време путовали појединачно, а „општежитељи“ групно. Ма где да пођу, „самци“ су носили свак свој „тањир под капом, туђ језик у устима и срп за појасом“. Углавном су били иконољупци и пацифисти, везани за дарове земље. 

„Општежитељи“ су заједништво испољавали у свему. Путовали су кроз време „носећи котлић (за храну) на смену, заједнички језик за зубима и нож за појасом“. Понекад су водили ратове. Историја их памти као велике градитеље. У извесним периодима и као икономрсце.

Описујући два монашка реда на Светој гори, Павић указује и на све последице које је та подела условљавала и дан данас условљава.

„Идиоритмици, тј, самци“ живели су потпуно независно од комуне. Независни и један од другог, у оквиру сопственог монашког реда, имали су све посебно. „Засебну трпезу (...) свак свој огањ и со“...

И сваки је „самац“ имао „своју баштицу и у њој своју Србију са шљивом и водом у огради“.

„Култ храма Богородице“, под чијом су се иконом молили, јер је она „родила Христа као што ноћ рађа дан“, за њих је био „јачи од култа народа из ког су никли“. 

Поштоваоци мушког принципа, кенобити, тј. општежитељи, посвећени су Светој тројици (Оцу, Сину и  Светом духу). За Богородицу  су палили тек четврту свећу. 

Очување сопствене лозе, и поштовање и очување традиције сопственог народа, за кенобите је била најважнија мисија. Кроз култ „велике тројице хришћанске цркве“ њихова се мисија уздизала до небеских висина. „Општежитељи су на зиду држали иконе светог Симеуна и Саве.“

Сваки појединац би, како наглашава Павић, из тог сазнања требало да анализира себе и препозна и свој пут,  да открива сопствени смисао живота и то за шта је предодређен, да би живео у духу те своје архетипске предиспозиције. Павић је, по ономе што о себи зна, открио да је идиоритмик.

 Као писац определио се за поштовање женског принципа, много више него што је то у прози и у стварности заступљено. Жена је пре свега део истог космичког, андрогиног бића, па стога и њено недовољно уважавање руши равнотежу и услов заједничког опстанка.

Децидно израженим сегментима, који указују на разноврсност и поливалентне сличности и разлике у мушко-женским поларитетима, указује се на то да је потребно те разлике и сличности уважавати, и на принципима међусобног поштовања градити путеве поверења и уравнотежења.

Најбитније је поћи од евидентне, космички утемељене разлике између жене и мушкарца, да би се њихови односи могли разумети и учинити што блискијим.

„Ствар је у томе“, објашњава писац, „што мушкарац свет доживљава ван себе, у свемиру, а жена свемир носи у себи“.  (1)

Без увида у оба пола свега што постоји, врлине и мане, чедности и греха, истине и лажи, смисла и бесмисла, хаоса и хармоније, светла и таме, љубави  и мржње, нема ни могућности за тражење пута спаса за опстанак људске врсте. 

Жена је извор живота, стуб породице и „каријатида домовине“. И никако се њена улога не би смела заборавити и потценити. „Жена стоји, као капија, на излазу као и на улазу овог света.“ (2)

 У роману Предео сликан чајем главни лик је јунакиња Витача Милут, а не јунак Атанасије Свилар. Она се спасава изласком из књиге, и самим тим и из пролазности, заљубљивањем у читаоца.

Будући да овај роман може имати више крајева, или више појединачних крајева сублимираних у једном, главна јунакиња за спас може изабрати  и   „небеског, земаљског и подземног љубавника“.

Најава могућности оваквог краја, оживљава ону тродимензионалну слику света  у којој жена оличава стваралачку енергију која се креће кроз цео космос и успоставља хармонију.

„Витачино истрајно трагање за изгубљеним јединством, кроз покушај проналажења небеског, земаљског и подземног љубавника јесте алегоријско васпостављање васељенског стабла живота.“(3)

А то значи васпостављање оних вредности које ће обновити исконско „дрво живота (…) укорењено у дубини земље - оси света“.Растом кроз „свет времена“ оно пружа гране према небу и вечности, и „у свом свеколиком тројединству чува и равнотежу духа, душе и тела“.

„Васељенско стабло (дрво живота)“ је стабло са гранама које творе више тројстава: дух, душа, тело; душа, живот и смрт; рај (Бог-небо) , земља (човек) и пакао (Сатана). Из свих ових тројстава, тј. из њихових супротности, могуће је постићи равнотежу, јер је увек неко посредник, измиритељ, онај који решава сукоб између супростављених страна.

Душа је завичај духа и тела, она повезује смртно и бесмртно. Везу између Бога и Сатане, неба и земље, требало би да успостави човек, будући да има обе природе у себи. Но пошто човек постаје уништитељ, мењају се улоге. Сатана спасава „велику сахрану света“, јер тако види повратак у рај. А и коме би он био потребан и која би његова улога била, ако нестане човечанство?

Временско тројединство успоставља се преко презента. Презент је кореспондент између будућности и прошлости. Садашње време није само себи сврха и смисао. Оно је и мост преко кога прошлост наставља пут у будућност, а будућност  која се, бар повремено, не враћа у место рођења и не црпи снагу из корена своје прошлости не опстаје дуго.

Посебан акценат у роману Предео сликан чајем је на женским смртима. Зависно од тога да ли умире жена са потомством или жена без потомства и смрт може бити појединачна и једнократна, или вишеструка и трајна. Прва је појединачна, „лична смрт“, док у смрти жене без потомства умиру све њене преткиње. Посматрана из тог угла, смрт Витачиних кћери-девојчица, „космичких је размера и ухиљадустручена је. То је гашење целе једне људске лозе по млеку“.

У Хазарском речнику описане су мушке смрти, а у роману Унутрашња страна ветра, писац испитује дужину смрти. Смрт, закључује он, траје најмање колико и живот, а можда и много дуже. Продужује се бар за још једну половину живота. Отуда и препорука писца да се овај роман чита један и по пут.  Тако се и долази до тога да један живот, Херин или Леандров, могу дуже трајати. Њихови животи почињу са супротних крајева, а срећу се у средини књиге, у смртима.

Да ли је читање књиге један и по пут начин да се из смрти поново роди живот?

Ако су књиге бесмртне, онда је свако ново читање ново рађање.

(…)

Двоструки крај, са хепиендом или трагичним исходом, није само игра. То је много дубљи уплив у личну и колектривну свест. У цивилизацијски пут и исход. Да ли ће овај свет водити  само мушкарци, или само жене, или оба пола заједно, питање  је од чијег одговора зависи судбина човечанства.     

А то се  и симболички показује у регистру, датом на крају књиге. Да ли ће, дакле, одлучити онај ко уместо писаљке буде држао кашику (ко храни и одгаја) или онај ко буде држао нож (који ратује и разара).

У новом миленијуму и књига мења облик  „док је  у XX веку књига била двополна врста, у XXI постала је хермафродит. Или нешто инцестуозно. У овом новом облику (...) можемо књигу да замислимо као место где женско време садржи мушко“.(Да ли ће и свет двадесетпрвог века бити, или је већ почео да буде, такав? Хермафродитски и (или) инцестуозан?!

Хоће ли женско време са мушким временом у себи родити нови свет, племенитији и у свему бољи?!

 ___________

(1) Милорад Павић, Живот Хазарког речника: Два свемира (Предговор за француско издање Хазарског речника, Политика, Београд, 26.октобар,2002).

 (2) Иво Андрић, Смрт у Синановој текији, Велика енциклопедиа афоризама, Просвјета, Загреб, 1977 стр. 882.

(3) Јасмина Михаиловић, Слојевитост приповедања Милорада Павића, „Прича о души и телу“ , Просвета, Београд1992 (стр.91).

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: