POVRATAK
Moj san ostao u ruži je
Koja u vrtu nekom cveta
Pred tobom polažem oružje
I grlim te u srcu leta
VOJVOĐANSKA
Noćas je sever uklonio senke sa njenog lica,
Usamljena svetlost tamu tuge obasjava,
Pod mesecom njena kuća, ispred kuće vodenica
Što melje godine točkom od gorkih trava.
Reči se kroz daljinu kao pruge zelene pružile,
Njene jecaje i njen bol ravnica skriće.
Nek oproste oči što se predugo sa suzama družile,
Što stvarahu to gorko, za moju glavu prejako piće.
Ta devojka, taj san načinjen od Adamovog rebra,
Što umela je šetnju kroz suton da učini večnom,
Zavesu nemira satka od izmaglice decembra
I ljubav razveje rekom tako prozirnom i tečnom.
Tom rekom što plovili smo sa jednim jedrom,
Ona i ja kao dve senke po mesečevoj pučini,
Kad noć se beličasta skrivala pod njenim bedrom
Žudno moleći nebo da je najsjajnijom zvezdom učini.
Onih dana kad je Morava čeznula da zauvek skameni
Skazaljke njenog sata i svoje obale nazove pristaništem
Za njene oči, iz kojih niču predeli zeleni,
Predeli koji sav pređašnji bol jednim bleskom nište.
Sad plove svetom brodovi bez sidra
I uteha bolno viri iz poluprazne čaše.
Na stolu srča, suze i razbijena klepsidra
Iz koje se rasipa vreme što trebalo je biti naše.
HERCEGOVKA PLETE VIJENAC*
U šumi je usnih. Od sna me
Tad ne razbudi ni studenac.
Zasja jedna zvezda iz tame –
Hercegovka plete vijenac.
Zakotrlja se srce ka njoj
Kao iz detinjstva staklenac.
Jedna slika sruši slika roj,
Hercegovka plete vijenac,
A pored nje Morava teče.
