ПОВРАТАК
Мој сан остао у ружи је
Која у врту неком цвета
Пред тобом полажем оружје
И грлим те у срцу лета
ВОЈВОЂАНСКА
Ноћас је север уклонио сенке са њеног лица,
Усамљена светлост таму туге обасјава,
Под месецом њена кућа, испред куће воденица
Што меље године точком од горких трава.
Речи се кроз даљину као пруге зелене пружиле,
Њене јецаје и њен бол равница скриће.
Нек опросте очи што се предуго са сузама дружиле,
Што ствараху то горко, за моју главу прејако пиће.
Та девојка, тај сан начињен од Адамовог ребра,
Што умела је шетњу кроз сутон да учини вечном,
Завесу немира сатка од измаглице децембра
И љубав развеје реком тако прозирном и течном.
Том реком што пловили смо са једним једром,
Она и ја као две сенке по месечевој пучини,
Кад ноћ се беличаста скривала под њеним бедром
Жудно молећи небо да је најсјајнијом звездом учини.
Оних дана кад је Морава чезнула да заувек скамени
Сказаљке њеног сата и своје обале назове пристаништем
За њене очи, из којих ничу предели зелени,
Предели који сав пређашњи бол једним блеском ниште.
Сад плове светом бродови без сидра
И утеха болно вири из полупразне чаше.
На столу срча, сузе и разбијена клепсидра
Из које се расипа време што требало је бити наше.
ХЕРЦЕГОВКА ПЛЕТЕ ВИЈЕНАЦ*
У шуми је усних. Од сна ме
Тад не разбуди ни студенац.
Засја једна звезда из таме –
Херцеговка плете вијенац.
Закотрља се срце ка њој
Као из детињства стакленац.
Једна слика сруши слика рој,
Херцеговка плете вијенац,
А поред ње Морава тече.
