|
|
|
 | Aleksandra Đorđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Prvi deo može te pročitati OVDE
Trans - okopneli sneg 2
...U Sretenovom svetu ništa nije bilo kao što se činilo. Video je i čuo sve ono što druga deca i ja nismo – mrak u srcima drugih, šištanje u njihovom glasu i zloćudne izrasline na njihovim leđima – i sve je to do detalja umeo da opiše i nacrta, što se najmanje dopadalo tati Goranu, koji je govorio da ga je majka upropastila. Jedan od one retke dece koja se rode starmala, mudra, neprilagođena sredini u kojoj odrastaju, bio je osetljiv na sve patnje ovog sveta i trn u oku vaspitačicama i svima koji nisu razumeli njegovu originalnost. Nosio je iskru tuge u očima, koja je tiho titrala čak i u momentima kad smo bili najveseliji.Tada nisam imala sluha za njegove strahove i nemire, ali sada razumem trzanje njegovog sićušnog tela na svaki tutanj, grmljavinu ili povišen glas. Sada mi je jasno da je to bio njemu svojstven način da razreši sa sobom i ljudima i preradi stvarnost.Imali smo dve vaspitačice – Ružu, visoku i tanku, i – Ljubicu, onižu i jedru. Svi smo se plašili Ruže. Ona je kao brzi Gonzales u oblaku dima i prašine rasterivala duhove, razdvajala zavađene i odnosila tajne metlom i lopatom. Bilo je nemoguće zateći je spokojnu, na jednom mestu. Sa špicastim nosom uronjenim u šoljicu kafe, koju popije u tri cuga, marširala je u krugovima bdijući nad nama. Cupkala je nogom, pa obilazila oko nas pretećim korakom admirala i nastavljala svečani marš hodnikom do kuhinje i nazad. Jedno je sigurno, nikada nije mirovala i stoga joj nikada ništa nije promaklo.Ljubicu smo voleli. Ona je bila za milovanje: topla kao mleko i meka kao mamin poljubac. U njeno smo krilo trkom odlagali tugu: oguljeno koleno, ukradeni poljubac, istrgnutu igračku. Dužnost se u njenom oku topila kao filmska traka na plamenu. „Ništa, zlato, može da se desi“ – upijali smo željno bežeći od Ružinog – „Sramota, veliko dete, pa piša u gaće!“ „Ajde, postrojite se svi!“ – marširala je Ruža ispred nas hvatajući kao kleštima male odmetnike koji bi se usudili da istrče iz reda. Moje oči su je neumorno pratile gore-dole i spuštale se bojažljivo kad bi me pogledala svojim levim, upadljivo manjim okom.“„Dakle, dečice, koja su to pravila lepog ponašanja?“, staloženo i strpljivo bi ponovila svoje pitanje Ljubica, čekajući da se sva deca dozovu sebi.„Ajde, ajde, čuli ste pitanje“, pljesnula bi rukama Ružica i trgnula nerazumne, koji su se i dalje opirali disciplini...
Roman TRANS možete potražiti OVDE!
Nastaviće se...
|
